RSS Новости:

Изашла из штампе седма свеска часописа „Браничевски весник“ (2016)
Светосавска академија „Куцајте и биће Вам отворено“, Пожаревац, 2017.
Изашао из штампе други том биографског лексикона „Свештено­служитељи Браничевске епархије“
Најновији број часописа „Саборност“ X (2016)
Промоција књига о епископу браничевском Венијамину (Таушановић), Пожаревац, 2016.
Осмо епархијско такмичење у познавању Православног катихизиса, 2016.
Изашла из штампе књига „Хришћанство у вртлозима савремености“ аутора др Зорана Крстића
Изашла је из штампе дванаеста књига библиотеке „Приручници“
Изашао из штампе зборник еклисиолошких студија
Промоција књиге „Кнез Милош и Пожаревац“, Пожаревац, 2015.

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

21.10.2014. | Култура » Књижевне вечери

Књижевно вече: Верска настава као литургијска катихеза, Параћин, 2014.

Књижевно вече, Параћин, октобар 2014.У склопу прославе двадесетогодишњице своје архипастирске службе, епископ пожаревачко-браничевски Игнатије дошао је у Параћин где је началствовао вечерњој молитви у цркви Свете Тројице. Након тога, одржао је предавање у свечаној сали музичке школе. Уводну реч дао је протођакон Златко Матић. У свом излагању, он је рекао:

Ваше Преосвештенство, пречасни оци, драга браћо ђакони, даме и господо, браћо и сестре у Христу,

Благодаран сам Богу и вама што смо се вечерас сабрали и што желите да чујете реч  о неким сегментима живота Браничевске Цркве. У неким ранијим приликама ове године, током које прослављамо две деценије архијерејске службе нашег владике, обраћао сам се заинтересованима у неколико градова наше Епархије у својству лица одговорног за издаваштво наше локалне Цркве. Сматрао сам да је наш епископ – теолог и да је јако важно да покажем које су богословске идеје определиле појаву часописа и књига нашег ОПК. Пошто и даље мислим да је врло важно то што имамо за владику изузетног богослова, кога највећи живи хришћански теолог, митрополит пергамски Јован (Зизијулас) назива највећим, ја бих вечерас вашој пажњи понудио нека своја размишљања о стању Верске наставе у нашој Епархији. Зашто? Прво, стога што је Веронаука, заправо, у животну педагогију преточена теологија. Надаље, желим да вечерас промислимо баш овај свети пројекат наше Цркве, да о томе поразговарамо, управо због тога што је са нама епископ кога је Свети архијерејски сабор одредио да се бави суштинском ознаком Верске наставе – њеним Планом, програмом и уџбеницима. На крају, будући да ово није стручни семинар, ја бих волео да вам укажем само на оне елементе које смо ми, вероучитељи и координатори ове Епархије, сматрали најважнијим, у организацији и реализацији Верске наставе у нашој Епархији.

Наш владика је једном приликом поучио вероучитеље своје епархије: „Наша теологија треба да буде светоотачка, јер су сви светитељи били вероучитељи. Неки су били у школама, неки су предавали у манастирима, други на Литургији, али сви су били на неки начин учитељи. Ја вас уверавам да су они својим поукама представљали слику и визију живота коју нам даје Литургија. Литургија повезује генерације. Чак и ако имамо различите приступе теологији, имаћемо један дух, литургијски дух“1. Ово је централна идеја православне богословске мисли, православног начина живота, па тиме и Православног катихизиса, Веронауке, чак и као школског предмета.

 Поучени живом и писаном речју нашег епископа, кренули смо од истине да се православна вера не може исповедати другачије, осим у црквеној заједници. На то нас подсећају најстарији светоотачки катихизиси и приручници катихизације, који су употребљавани за увођење у веру. Савремена православна Веронаука замишљена је као изразита литургијска катихеза, као увођење у Цркву, а не као информисање младих индивидуа о дефиницијама вере, умножавањем апстрактних појмова. Актуелни план и програм верске наставе, који је методолошки, садржајем и циљевима у потпуној сагласности са изворним, светоотачким визијама катихизације, обавезује предавача да указује на литургијско искуство будућег Царства, као и на циљ да ми и сва твар прерастемо у космичку Литургију Царства небеског. Зато је до данас, дакле, циљ Верске наставе да деца, људи постану чланови Литургије, јер неко само као члан Литургије може да исповеди веру у Тројичног Бога, а мимо литургијске заједнице, мимо заједнице са Богом и са другим човеком, нема православног верника. Бог за нас није религијски субјект, негде горе, већ га налазимо у структурама Цркве.

У наше време постоје и друга искуства која су, нажалост преовладала, како на Западу, тако и код нас. То су такозвана протестантска или католичка искуства, која имају оквир индивидуалног исповедања вере, у смислу да један човек сам учи, сам мисли, сам верује у Бога. Оно што се нама нуди у програму и уџбеницима, јесте пресликано искуство раних отаца. То је заправо понуђен став да веровати у Бога значи ући у личну заједницу и са Њим, али и са онима који верују Бога. То подразумева да треба да постанемо чланови Литургије. Тако је и вера у Цркви увек била повезана са Тајном Крштења.

Зато је таква вера сасвим супротна од оне индивидуалне која се своди на знање, на понављање свега, свих информација, које се науче. У овом контексту постајемо везани за личности, за црквене личности, тј. за чланове Литургије, у којима видимо пројаву самога Господа Исуса Христа. Зато је личност вероучитеља носилац успеха Верске наставе, зато је он уводничар, спона, мост ка Цркви и епископу.

У ових неколико реченица резимирао сам једнодушни став: Верска настава је Православни катихизис само ако је изразито литургијска катихеза. Не треба нам религиозно васпитање (предратна веронаука је остала у сећању углавном по злу, чак и када је под призмом хумора Нушићеве Аутобиографије, и батина које је добијао од катихете), већ православни катихизис. Вредно је помена да се до тих закључака долазило на крају семинара, који се зове „Катихизис некад и сад: Кирилове и Игњатијеве катихезе“2.

Такав приступ је почео да даје резултате – приказана је нова слика Цркве, Цркве која је актуелна, баш зато што је предањска и што њена порука није схоластичка, већ светоотачка, тј. евхаристијска, есхатолошка, онтолошка, дубоко личносна.

Дакле, након прве деценије рада, поштапајући се на терену, трпећи подметачине, чак и притајена гоњења разних педагога, директора, који нису чули да је Берлински зид пао, подневши економске проблеме рационализације (пун фонд се добија тако када се насилно деца преведу са Веронауке на Грађанско васпитање, па се тај фонд подели), уз неке наше слабости, стигли смо, ипак, до врло доброг успеха. Шта је у позадини чињенице да се нисмо угасили, или става да данас Веронауку у Браничевској епархији слуша скоро 27.000 ђака?

Прво, истрајни став аутора Веронауке у Србији да она буде слободни избор ученика или родитеља. Веома важан, чак пресудан сегмент у рехабилитацији хришћанског образовања, којом је хришћанима враћено право да учествују у савременим цивилизацијским дијалозима који формирају образовни систем, представљала је чињеница да рехабилитовано хришћанско образовање није било наметнуто (тј. није добило форму обавезног наставног предмета, као нпр. пре рата). Ученик који је желео да слуша веронауку, претходно је морао изразити слободу да чује реч Христову, баш као што и онај који жели да постане члан Цркве крштењем мора изразити слободу да то заиста хоће. На овај начин, Црква је показала свету лице којим се дистанцирала од свега онога што су непријатељи Цркве деценијама њој приписивали, означавајући је узроком средњевековног мрачног доба. Први корак ка разбијању предрасуда и лажи о Цркви, свакако је било то што је Верска настава по својој суштини била истовремено део школског система и, са друге стране, поистовећена са слободом детета. Ученик као учесник једног система у коме све оно што је најбитније подлеже под категорију мора, добио је Христову реч која му се нуди као хоћу и желим, конкретно, добио је Христову реч која му се нуди као слобода и љубав.

Књижевно вече, Параћин, октобар 2014.Друго, покушали смо да утичемо на вероучитеље, подсећајући их непрекидно на то да је црквена педагогија, заправо, подвиг, да има крсни карактер, да треба да сеју и да не очекују одмах и брзо плодове, према Јеванђељу. Требало је да прихвате став да се њихово постојање и њихова педагогија своде на служење Цркви, на њихово умањење до нестајања, да би вишеструко оживели у Христу који се поистовећује са мноштвом њихових ђака.

Духовност Цркве и њене речи, њено богословље, јесте нови начин живота, есхатолошки начин постојања, већ сада. Такав приступ животу (који нуди Православни катихизис) сусрео се, па одмах и сукобио, баш кроз Верску наставу, са религиозно (индивидуалистичким) – фарисејским (окошталим, моралистичким, мртвим и ритуалистичко-обичајним) стилом живљења. У овој епоси успона и победе индивидуализма, времену које је сведок „антизаједништва по себи“, ова Верска настава хтела је да нагласи сотириолошке последице заједничарског (кинонијског) карактера православне вере, духовности и итоса Цркве. Судариле су се две онтологије: онтологија заједнице и онтологија индивидуализма. Све се сводило у Плану и програму Веронауке на став: Биће је заједница. Ван заједнице можеш бити најбољи, најморалнији, најлепши, најисправнији, апсолутни субјекат, али не бивствујеш – иако одајеш утисак да постојиш, ти, ипак, ниси, немаш живота у себи.

Вероучитељи Браничевске епархије, а са њима и ја, као њихов координатор, стали су иза става да желе Веронауку која износи пред младе људе и пред свет, који ће ти исти њихови ученици колико сутра почети да уређују, поруку и начин живота, утемељене на онтологији заједнице, која се остварује на Евхаристији, у коју се улази и опстаје литургијском катихизацијом. У поменутим трима тачкама (слобода ђака, љубав вероучитеља, заједница свих њих и нас на Литургији) видим суштину нашег досадашњег и будућег рада, о коме се неће судити процентима, анкетама и мртвим математичким рачуном, него, ако Бог да, унутрашњом црквеном променом. И ову наду, упркос или чак и у инат свему, преузели смо од нашег оца, учитеља и прволитурга, владике Игнатија. Док се будемо тога држали, устајаће многи против њега, нас и овако конципиране Веронауке, али ћемо знати да смо на правом путу, путу Богочовека, са којим се сусрећемо и ми и наши ђаци сваке недеље на евхаристијским сабрањима широм епархије, возглављеним у Епископу.

Хвала вам што сте овде и што сте хтели да ми посветите своју пажњу.

Након завршене уводне речи, владика је поздравио присутне и започео своје излагање. Најпре се надовезао на речи протођакона Златка, где је још једном истакао учење о Цркви као основни циљ Верске наставе. Ослањајући се на учење Светих Отаца, наш архијереј је указао на то да је свака ранохришћанска катихизација имала за сврху то да новокрштеног уведе у светајну Цркве - литургијску заједницу. Као основни проблем хришћанског живота садашњице владика управо истиче недостатак црквене свести - свести да наше спасење не зависи од наше учености, већ од наше воље да у љубавном загрљају прихватимо и Бога и људе.

Настављајући, епископ је као основно питање поставио значај литургијске заједнице по наш живот и по нас уопште. Истичући да је Литургија пре свега заједница слободе и љубави која нам доноси вечни живот, владика је указао на потребу неког искуства на основу ког би верни увидели ово. У вези са овим он износи искуство смрти, која је тај последњи човеков непријатељ. У личном искуству смрти, када доживимо смрт ближњих, сваки човек осети потребу за обожењем преминулог сродника, управо због љубави коју осећамо према том човеку. На овом месту је још једном подсетио присутне како ми хришћани љубављу побеђујемо смрт, а то је управо кроз литургијску заједницу, сједињени са Богом и људима. Управо зато први хришћани Евхаристију називају вечером љубави, а Свети Оци за њу кажу да је лек бесмртности.

По завршеном предавању слушаоци су добили прилику да епископу поставе питања. Још једном је отворен проблем теодикеје, који је започео питањем о страдању мале деце. Епископ је на ово одговорио да је наше страдање последица наше слободне воље, коју Бог не жели да нам одузме, јер би тиме одузео битисање нас као људи. Уместо тога, и Он сам страда заједно са нама, како би нам омогућио да постанемо саучесници његовог Васкрсења. Овим одговором нашег епископа је и завршено ово предавање.

1 Епископ Игнатије, „Реч вероучитељима на годишњем састанку, 3. 11. 2011. године“, на сајту www.sabornost.org

2 Свети Кирило Јерусалимски и епископ браничевски Игнатије су, наравно, у питању.

Катарина Соколов