RSS Новости:

Изашла из штампе седма свеска часописа „Браничевски весник“ (2016)
Светосавска академија „Куцајте и биће Вам отворено“, Пожаревац, 2017.
Изашао из штампе други том биографског лексикона „Свештено­служитељи Браничевске епархије“
Најновији број часописа „Саборност“ X (2016)
Промоција књига о епископу браничевском Венијамину (Таушановић), Пожаревац, 2016.
Осмо епархијско такмичење у познавању Православног катихизиса, 2016.
Изашла из штампе књига „Хришћанство у вртлозима савремености“ аутора др Зорана Крстића
Изашла је из штампе дванаеста књига библиотеке „Приручници“
Изашао из штампе зборник еклисиолошких студија
Промоција књиге „Кнез Милош и Пожаревац“, Пожаревац, 2015.

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

6.11.2014. | Култура » Књижевне вечери

Књижевно вече: Љубав нашег Владике — „Да нам брзо дође Господ“, Свилајнац, 2014.

Књижевно вече, Велика Плана, октобар 2014.У четвртак, 6. новембра 2014. године, у организацији црквене општине свилајначке, а у циљу обележавања двадесетогодишњице архипастирске службе, на трону пожаревачко-браничевских епископа, наш владика Игнатије је началствовао вечерњој служби у Цркви преноса моштију Светог Николаја у Свилајнцу. Топлу и срдачну добродошлицу приредили су поред свештенства, вероучитеља, верног народа и велики број ученика основних и средњих школа са територије општине Свилајнац, показајући том приликом да је биће заједница, сједињени са Богом и људима, јер поштујући и волети човека, поштујемо и волимо Бога. Свесни да наше спасење не зависи од наше учености, већ од наше воље да слободном љубави прихватимо Бога и људе, утемељени на онтологији заједнице, која се остварује на Евхаристији, у којој се улази и остварује литургијском катихизацијом. Зато први хришћани Евхаристију називају вечером љубави, а Свети оци нам то и потврђују поручујући нам да је то лек бесмртности.

У црквеној сали у Свилајнцу је након вечерње службе, одржано књижевно вече, љубав коју добијамо од нашег владике Игнатија, као осврт на збирку беседа „Да нам брзо дође Господ“, у издању Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске.

Књижевно вече отворио је архијерејски намесник, протојереј Дејан Мидић, пожелевши добродошлицу нашем владики и присутнима. Затим се присутнима уводним излагањем обратио протођакон Златко Матић, у коме је истакао:

Све је очигледнија чињеница да се ставови богослова и одговори Цркве све ређе узимају у обзир. Свет унапред претпоставља наше одговоре па их послуша тек из поштовања. Сећам се упозоравајућих речи савремених теолога, да смо ми богослови дивни проповедници који људи више гледају него слушају. Наше одоре, одежде, пракса, средњовековни призвук, привлачи пажњу неколико минута или само први пут када нешто излажемо, али након тога све то као да људима досади или као да им досадимо. Констатујемо да је „Утицај Цркве и њеног богословља је видно смањен“.

Књижевно вече, Велика Плана, октобар 2014.Даме и господо, Црква, наше црквено издаваштво креће од овога тренутка, од става да се хришћани разликују од других људи зато што се не мире са смрћу, зато што носе и објављују победу живота у Христу, али у Христу који нам долази. Теологија је искуство литургијског доживљаја преточено у реч без обзира да ли је усмена или писана. Човек који је додирнут Духом Светим, духом заједнице, који је потакнут Црквом не може искуства спасења да чува за себе. Љубав је та која га нагони да искуства подели са другима и да другога позове у ту вечност у којој је он закорачио одлазећи на Литургију.

Овим позивом на Литургију, јер само тамо беседа јесте и реч од Бога и реч о Богу и реч ка Богу, зато што је Реч у Богу, потврђујемо веру да је богословље – служење Цркви и да је свако наше издање подсетник и позивница на славословље Богу, на сједињење са Њим, на вечни живот са Њим кроз Литургију до вечности у Христу са свима светима. А док се то не збуде, остаје да се интензивно молимо „Да нам брзо дође Господ“! Хвала вам лепо!

Врхунац ове књижевне вечери дао је наш Владика својим предавањем. Владика браничевски Игнатије присутнима је говорио о теологији, о апостолима, о литургијском сабрању, литургијском искуству, о љубави као решењу проблема смрти на основу личног искуства и искуства Светих отаца, што је још више одушевило присутне.

Предавање владике преносимо:

Драги оци, драга браћо и сестре, наша вера је богословље, теологија, реч о Богу заснована на историјским догађајима. То је у ствари опис и искуство јављања Бога људима, јављања Бога човеку и то пре свега јављања Бога у Сину његовом, који је постао човек. Дакле, наша теологија није нити философска спекулација, нити академска размишљања, већ сведочење тога догађаја. Зато и кажу апостоли да нам преносе оно што су њихове очи виделе, што су уши њихове слушале и што су руке њихове опипале. Не преносе нам никакве спекулације, као што је то случај са философима, старим Грчким, уопште са свим философима, који мање–више овако размишљају, имају неке идеје о свету и развијају их. Наша реч о Богу, такође треба да описује тај догађај сусрета Бога и човека у Христу. Да се у црквеној заједници не говори о политичким и културолошким збивањима, већ да то превасходно буде реч о искуству сусрета и заједнице Бога и човека. Бог се открива човеку у Христу.

Ми, такође, преносимо оно што су наше руке опипале, што су наше очи виделе, јављамо тај сусрет Бога и човека у Христу, јер се искуство Цркве наставља кроз крштење и Литургију. Литургијско искуство је основа личног односа, основа личне заједнице љубави према Богу као једној личности. Бог није нека виша сила, нека енергија. Апостолско и опште литургијско искуство не оперише таквим стварима, нити неким идејама, већ говори о Богу као Оцу. Бог нам може бити Отац и можемо га познати истински у Христу, јер је Он заиста Отац, ако имамо један однос љубави према Њему.

Ми зовемо Бога Оцем, зато што је Он Отац Исуса Христа, кога је родио, што нам је открио сам Исус Христос. Међутим, то што ми зовемо Бога Оцем није само због тога што Он има Сина, већ зато што га и ми волимо и желимо да и нама буде Отац. Исус Христос, такође, зове Бога Оцем не само зато што му је Он Отац по природи, већ и због тога што он њега највише воли. Ми не зовемо наше родитеље очевима само због тога што су нас родили, него, пре свега, зато што их волимо. Слично томе и ми у Цркви зовемо Бога Оцем зато што га волимо и што желимо да нам је Отац. То значи да ми живимо у заједници у којој је Бог наш Отац, а ми његови синови. Ту своју заједницу с Богом ми остварујемо на Литургији. То нам је омогућио Исус Христос. Кад недељом и празницима пожуримо сви у Цркву, тиме показујемо љубав према Богу и жељу да се с њим сретнемо и видимо, као са најдражим пријатељем кога дуго нисмо видели и са којим смо заказали састанак на једном одређеном месту, у одређено време. И зато гледамо да не закаснимо на Литургију. Слобода да некога волимо јача је од природних веза. За нас је наш отац – отац зато што њега највише волимо. И Бог Отац може да буде наш Отац само ако га волимо и желимо да нам буде Отац. Ту везу с Богом Оцем остварујемо у Цркви на Литургији. Кроз Крштење, човек остварује заједницу слободе и љубави с Богом. Захваљујући тој заједници љубави са Христом, Богом Оцем и са другим људима и ми постајемо вољена бића за Бога Оца и за остале људе, као и они за нас. У тој заједници слободе и љубави с Богом Он постаје за нас наш Бог Отац, а ми постајемо за Бога личности, односно синови Божији.

Књижевно вече, Велика Плана, октобар 2014.На значај онтолошке везе Господа Христа са Оцем указује и Апостол Павле. Свети апостол Павле у Посланици Галатима каже: „А када дође пуноћа времена посла Бог Сина својега, који се роди од жене, који би под законом, да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење. А пошто сте синови, посла Бог Духа Сина својега у срца ваша, који виче: Ава, Оче! Тако ниси више роб, него син; ако ли си син, и наследник си Божији кроз Христа“ (Гал 4, 4–7). Ова посланица, коју читамо на Божић, није само испразна реч. Када кажемо „Отац“, то је искуство, Бог је заиста Отац, али само ако имамо заједницу љубави са Њим коју остварујемо у Литургији. С друге стране тај лични однос са Богом имамо кроз Литургију, литургијском искуству, носећи димензију не само да је Бог Отац, зато што га ми волимо, што желимо да будемо ми његови синови, већ зато што ми од сада не можемо без Њега. Он је толико битан за нас. Своје постојање не можемо да замислимо без бића које волимо, смрт тога бића постаје и наша трагедија. У том тренутку као да и ми умиремо. Бића, са којима нисмо остварили никакву заједницу и контакт, за нас као да не постоје. Због тога њихова смрт за нас ништа не значи. Биће које нисмо познавали, за нас је само део природе, једно од многих. Није јединствено и непоновљиво.

Апостол Павле каже: „Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати“, али љубав ће остати вечно, јер ако љубав не остане вечно то није љубав. Љубав је истина код Светих отаца.

Свет постоји само тада када уђе у литургијску љубавну заједницу са Господом и са другим човеком. Изнад Господа нема постојања. Литургија је сам Христос. Дух Свети ствара заједницу многих људи и целокупне природе с Христом, конституише Литургију као Тело Христово. Једном речју, Христос и Свети Дух су неодвојиви један од другог. То се показује тиме што сви једемо од хлеба и пијемо из чаше вина као од „Тела и Крви Христове“. У литургијском сабрању свет који уносимо постаје Тело Христово, постаје Христос. Ми кроз Њега гледамо свет и Бога, а нас Бог гледа кроз Христа, гледа нас као своје Синове и гледа читав свет као Христа и зато на Крштењу кад се јавља Бог Отац каже: „Ово је Син мој љубљени, који је по Мојој вољи“, у њему нас све види.

Многе ствари око нас се збивају и одвлаче наш живот и мање више се наш живот тако и завршава, али само једно је важно, а то је вечни живот. Речи које је Господ казао Марти: „Марта, Марта, бринеш се и трудиш за много, а само је једно потребно“ (Лк 10, 41–42), изречене су у ствари као укор и као опомена целом човечанству. А то једно потребно јесте Царство Божје (Мт 6, 33). Све што је Господ рекао и све што је учинио управљено је ка тој једној тачки, и том једном циљу. Христос и Свети оци су се увек освртали на актуелне догађаје, које су упућивали и упућују на живот вечни, ради спасења тог света. Црква је Тело Христово, носећи у себи истину!

Присутни су по завршеном предавању добили прилику да епископу поставе питања. Одговорима нашег владике је завршено предавање.

Речи нашег владике Игнатија су љубав којом призивамо и молимо „Да нам брзо дође Господ“.

Момир Дамjановић, координатор верске наставе