RSS Новости:

Најновији број часописа „Саборност“ XVIII (2024)
33. том Сабраних дела о. Г. Флоровског
Трећа књига Сабраних дела м. Јована (Зизијуласа)
Изашло из штампе треће, допуњено издање књиге „Сећање на будућност“
Изашла је из штампе књига А. Ђаковца „Тројичност Божије једноставности“.
„Увод у хришћанску етику“ Александра Ђаковца
Беседа митрополита силивријског г. Максима
Три деценије архијерејске службе митр. Игнатија
Циклус богословских предавања „Службе у Цркви“
Часопис „Саборност“ у категорији истакнутих националних часописа: М52

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

9.10.2012. | Култура » Промоције

Промоција издаваштва у библиотеци „Радоје Домановић“, Велика Плана, 2012.

Промоција часописа Саборност
и књиге Митрополита Јована Д. Зизијуласа Заједница и другост

1. Православље се не може бојати дијалога.
(Митрополит Јован Д. Зизијулас)

У библиотеци „Радоје Домановић“, 9. октобра 2012, одржана је промоција часописа Саборност. Исте вечери говорило се и о књизи Митрополита Јована Д. Зизијуласа Заједница и другост. На промоцији часописа и представљању књиге говорили су: протођакон Златко Матић, мр Дарко Ивановић, историчар, и Милан Р. Симић, књижевник. Након уводне речи домаћина, протођакон Златко Матић, заменик главног и одговорног уредника часописа Саборност, бираним речима захвалио се на позиву и гостопримству, присутнима на одзиву. Протођакон Златко Матић најпре је говорио о свеукупној издавачкој делатности Епархије браничевске, истакавши да је и промоција којој присуствујемо доказ великог интересовања и потврда читаности теолошког годишњака Саборност, али и књига из библиотеке Савремено богословље. Посебно се осврнуо на књиге епископа браничевског, проф. др Игнатија Мидића Биће као есхатолошка заједницаи Митрополита Јована Д. Зизијуласа Заједница и другост. Предавање протођакона Златка Матића, као и његово касније излагање о циљу, намерама, садржају и значају часописа Саборност, протекло је све у знаку исписаних „заветних“ речи Митрополита Јована Д. Зизијуласа: „Православље се не може бојати дијалога“. Из садржаја нове серије часописа, по жељи домаћина, посебан осврт дат је на текст Проблем смрти у хришћанској теологији (Владика Игнатије Мидић, Саборност 2010., 51–65.) Предавање протођакона Златка Матића на тему смрти „као најгорег непријатеља“ у учењу хришћанског правоверја било је доминантно, надахнуто и сликовито и оставило  је „велики простор“ за питања присутних.

На питања је одговарао и мр Дарко Ивановић, историчар, стални сарадник часописа Саборност. Мр Дарко Ивановић говорио је о својој студији Српски свештеници у време Првог српског устанка. Ивановић је посебно нагласио да „иако је у српској историографији велики број радова посвећен Српској Цркви, врло мало је писано о свештеницима XIX века у Србији“.

Наравно, питања нису била везана само за тему смрти „као најгорег непријатеља“ и  на учешће свештеника у Првом српском устанку. Присутне је интересовало и мишљење протођакона Златка Матића о могућем доласку Папе у Србију; о припремама наше Цркве за обележавање предстојећег великог јубилеја хришћанства – обележавању хиљаду седам стотина година од доношења Миланског едикта (из 313. године), о односу науке и теологије, о значају Православне Цркве у савременом свету, о хришћанству некад и сад, о подели и сукобима у хришћанској заједници и да ли ће подела икад бити превазиђена, где је хришћанство данас - гледано у глобалним размерама, и друго.

Други део вечери био је резервисан за разговор о књизи Митрополита Јована Д. Зизијуласа Заједница и другост. На крају промотивне и књижевне вечери, у име Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко–браничевске, протођакон Златко Матић је библиотеци „Радоје Домановић“ поклонио до сада све штампане бројеве часописа Саборност — из нове серије — и примерке књига из библиотеке Савремено богословље. Гости и домаћини су се сложили да је промоција часописа Саборност и књиге Заједница и другост само почетак сарадње библиотеке „Радоје Домановић“ и Одбора за просвету и културу Епархије браничевске, такође и наставак сарадње редакција часописа Саборност и редакције часописа за културу Наш траг (Велика Плана), и да ће корисницима великоплањанске библиотеке убудуће бити на располагању сва епархијска штампана издања.

( M. Р. С )

2. Ликови са фресака храбре нас
(Приказ књиге Заједница и другост, одломак)

Између створеног и нествореног постојања

(Јован Д. Зизијулас, Заједница и другост, Одбор за просвету и културу Епархије пожаревачо-браничевске, Пожаревац 2011.)

Књигу Заједница и другост најпре прихватамо као дијалог. О чему се ради? Као књижевник, приказ бих могао да започнем речима Меше Селимовића: Кад би бог кажњавао за свако учињено зло, не би на земљи остало ниједно живо биће. Сасвим би биле прикладне и Кантове речи: Бог мора постојати јер без њега се не би могло разумети ни откуд је материја, нити откуд законитости у њој. Али, све мислим да уводу осврта највише одговарају речи које грме а које је, као свој мисаони тестамент, свима нама оставио Јустин Поповић: Данас је човечанство осудило Бога на смрт. То је највећи бунт у историји неба и земље. Ни пали анђели то учинили нису. Дакле, ако мислим да је Антихрист (Ниче) књига застава а Кратак преглед распадања (Сиоран), књига кључ, и настваљам како је Ода ХХ веку (Хамваш), књига сигнал а Јеретичке лекције (Борхес), књига знаковље, чак како је Универзум и појединац (Сабато), књига брава, сада смело придодајем — књига огледа Заједница и другост јесте Књига о постојању у непостојању. Јер, захваљујући њој, сада знам: (Ја) остварује најлепше, али и најружније снове предака! И да Појавни свет непостојисамо у време (нашег) животног. Примарно је да наше животно постоји у свевреме појавног света. Смрт у човеку, без Заједнице, остаје вечно, смрт у човеку Заједнице јесте привремено.

Али, вратимо се одговорима која нам даје збирка Заједница и другост. Јасно, потребан нам је модел којим ћемо мерити наше ОДНОСНО ПОСТОЈАЊЕ. Уз мудре речи Зизијуласа: Свет јесте оно што јесте, тј. целина појединачности које константно подлежу модификацији... (33) прихватам(о): јесмо дар Свету. И Свет је нама на дар? Нама који морамо да учимо како се поставља према сопственој истини постојања? Како имати своје постојање? (Види 97.стр., фуснота – 216). Следи: Ми смо вољени, дакле он постоји. И шта је космичка реалност ако није „Здружено вечно постојећег и бесконачног“.

Важно је још поручити будућим читаоцима збирке огледа Јована Д. Зизијуласа и то да нам је аутор даривао књигу која садржи одговоре готово на сва питања а које су од велике богословске важности. Појаснио нам је значење Божанске монархије, шта значи упошљавање појма личности; дао је одговоре на „ко“ и на „шта“, „кроз кога“ и „у коме“ (тиче се начина постојања!). Вешто употребљава цитате. Пример (платонизам): ... тело мора умрети да би ослободило душу која је у њему затворена: или: Ништа не може доћи у биће из ничега што не постоји, зато што мора постојати нека подлога (Аристотел). Зизијулас користи поучне филозофеме — Постојање, то је деловање и деловање, то је постојање. Дати су примерна сазнања како умом стичемо своје истинско постојање? — „још од незапамћених времена“. Да ли је кључно и чињенично ако свет схватамо као производ наше свести?; и да само смрт прекида посебност. Да јесмо аутентични облик постојања. И како да (не)прихватамо кретање смрти и програм смрти, ако знамо да тело је (пре)творено у носиоца смрти? Смрт, главни непријатељ мислећих. Победив непријатељ само у другости са Заједницом! Зашто се, онда, узрујавати око губитка тела, кад живот иде даље! (63.) Уз напомену (види: 92. стр. 206.): Жалосно је што теологија и Црква по свој прилици не примећују да је прави проблем људског постојања смртност, не грех као грех. Све док смртност постоји, грех ће остајати изван контроле, а етика ће прерушавати зло преносећи га са једног порока на други.

Са оловком у руци, и бележницом, читамо и остала поглавља збирке, тако све до осмог поглавља (ЦРКВА КАО „МИСТИЧКО“ ТЕЛО ХРИСТА: У сусрет црквеном мистицизму) а којим се и завршава ово ваистински поучно писмо Јована Д. Зизијуласа и мени је само преостало да овај осврт, пре својих завршних речи, позлатим речима духовника патријарха Павла: Кад се човек роди цео свет се радује, само он плаче. Човек треба да живи тако да кад умре цео свет треба да плаче, само он да се радује.

Ово јесу речи које ме(не) одржавају у приведеном постојању, па и да нема правог знања о смрти! Јер, довољно је што нас у нашим сновима храбре ликови са фресака. Храбре!

(Изговорено на промоцији у библиотеци „Радоје Домановић“, 9. октобра 2012.)

Милан Р. Симић, књижевник