RSS Новости:

Божићна посланица Митрoполита браничевског, 2024
Најновији број часописа „Саборност“ XVIII (2024)
33. том Сабраних дела о. Г. Флоровског
Трећа књига Сабраних дела м. Јована (Зизијуласа)
Изашло из штампе треће, допуњено издање књиге „Сећање на будућност“
Изашла је из штампе књига А. Ђаковца „Тројичност Божије једноставности“.
„Увод у хришћанску етику“ Александра Ђаковца
Беседа митрополита силивријског г. Максима
Три деценије архијерејске службе митр. Игнатија
Циклус богословских предавања „Службе у Цркви“

Презентација је израђена
са благословом ЊВП архипископа пожаревачког и митрополита браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

31.7.2018. | Култура » Промоције

Прва промоција Сабраних дела о. Георгија Флоровског на српском језику

У уторак, 31. јула 2018. године, у предивном амбијенту винарије манастира Копорин, у организацији Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, одржана је прва промоција Сабраних дела о. Георгија Флоровског на српском језику.

На промоцији су говорили: епископ Атанасије, умировљени захумско-херцеговачки, епископ браничевски Игнатије и ђакон доц. др Здравко Јовановић. Модератор је био протођакон доц. др Златко Матић, секретар ОПК. У наставку доносимо комплетан извештај са тог пријатног догађаја.


Прва промоција Сабраних дела о. Георгија Флоровског, Копорин, јул 2018.

Протођакон Златко Матић: Ваша преосвештенства, уважени господине директоре Радојевићу, високопречасни оци, учена господо професори Богословског факултета, цењени наставници Крагујевачке богословије, драга браћо,

Имам част да вас, у својству секретара Одбора за просвету и културу епархије браничевске, срдачно поздравим и пожелим добродошлицу на прву промоцију Сабраних дела о. Георгија Флоровског. Прецизније говорећи, вечерас представљамо резултате половине нашег рада, половине овог подухвата, презентујући вам плодове трогодишњег рада који се огледају у ових четрнаест томова који су пред вама. Према нашој процени, налазимо се приближно на половини пута и посла.

Желим одмах да вам предочим неколико техничких ствари које се тичу остваривања овог подухвата. Сабрана дела смо почели да објављујемо захваљујући благослову нашег владике, епископа пожаревачко-браничевског г. Игнатија. Ми смо више пута разговарали о томе и желели да покренемо ту иницијативу, да кренемо у тај посао, али се та идеја обично заустављала пред том такозваном финансијском конструкцијом, пред проценом трошкова. Зато сам дужан овом приликом да, са посебном захвалношћу, поменем Управу за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде, и њеног директора др Милету Радојевића и све његове сараднике. Заиста, они су препознали важност овог дела и подржали га у највећој могућој мери. Хвала још једном!

О богословским, патролошким и еклисијалним аспектима живота и рада о. Георгија Флоровског, о ризницама његове заоставштине, актуелности теме коју је управо он отварао, данас ће нам говорити еп. Атанасије, професор емеритус нашег Богословског факултета у Београду, владика Игнатије пожаревачко-браничевски, редовни професор нашег факултета и ђакон др Здравко Јовановић, доцент истог факултета.


Епископ Атанасије: Хвала владици великом Игнатију за ово вече, овај дан, овај подухват и за љубав према о. Георгију Флоровском, па и за позив мени. Ја сам имао тај благослов Божији да сам о. Георгија упознао лично. Саслуживали смо у мојој Цркви, познатој руској, византијски манастир из деветог века Св. Никодима у центру Атине, где је он дошао са својом Матушком која је тражила да се исповеди код мене. Флоровски ме замоли (што би рекао о. Јустин, када се неки мали Блажа исповедао пет – шест година: ајде ти што имаш кокошије грехе, тако је и она мученица да би се причестила), а он је служио и проповедао. Ја сам му дао тада први примерак своје докторске дисертације: Еклисиологија апостола Павла, на грчком. Он се одмах похвално изразио: „Богат си материјал скупио“. После тога смо се још виђали.

Када сам касније отишао за Париз, тамо су били све булгаковци на Св. Сергију. Ја сам једини био „флоровсковац“, и нисам одступио од тога. Њега је о. Булгаков довео ту и он му је остао захвалан на томе, али је у своја два капитална чланка Твар и тварност и О смрти крестној, на деликатан начин изразио своју критику према његовој софиологији. … Сретали смо се још, једном и у Америци. Божији човек, Богом дан човек.

Тако сам упознао преко њега и о. Јустина, они су били пријатељи од раније када је он двадесетих година наишао из Русије па је отишао после за Чешку. Чујем да су у Атини рекли да је требало тамо да буде па су професорске разне /сплетке то спречиле/, те није, него је отишао у Чешку. Као што су на нашем факултету професорске интриге спречиле великог Николаја Глубоковског да буде наш професор, па је отишао у Бугарску. То су тадашњи професори, не знам какви су садашњи. У сваком случају, ја сам му захвалан. Њега сам прво читао у Хришћанском животу јер му је о. Јустин, не мислим да је преводио, али је објављивао Очев дом.

Углавном, христолог и еклисиолог је био Флоровски. Велики човек који нас је све задужио, и нехотице, постали смо његови ученици, и његова перспектива да је у ствари улаз, врата, кључ теологије – христологија, а то је светоотачка перспектива, то је апостолска перспектива Јована и Павла и наравно пророчка. Флоровски је био човек Цркве, син свештеника, школован у Одеси - тад је била један велики културни центар. Студирао је историју и философију и то му је остало кроз сав живот. Са таквим једним видиком какав је стекао у Одеси, али и са отвореношћу као што је имао као свештеник, син свештеника и свештеник, да је говорио да не могу да држим предавање ако нисам пре тога одслужио Литургију. Његова теологија, посебно патрологија, била је у ствари Литургија. Човек Божији, човек надахнут, и почео је тако када је написао она два чувена тома тридесетих година у Паризу и после је отишао за Америку и наставио је то пријатељство са Србима, када је, пре него што је отишао, на годину дана, четрдесете пала Француска. … Он је тада дошао у Србију, а причао ми је о. Јустин о том његовом доласку и сусрету, па је отишао и живео код Руса у Белој Цркви. После се вратио четрдесет и четврте, па је онда отишао у Америку и основао Световладимирску академију и ставио је на здраве ноге. После је отишао на Харвард.

Прва промоција Сабраних дела о. Георгија Флоровског, Копорин, јул 2018.

Наш велики лични пријатељ владике Игнатија и мој, митрополит пергамски Јован Зизијулас био је његов ученик на Харварду. Тамо је још увек био византолошки институт после је прешао у Dumbarton Oaks у Вашингтону. Митрополит Јован је код њега радио Максимову христологију, а Флоровски је најбољи стари тумач христологије Отаца уопште, а посебно Максимове. И видеће, ко буде овде читао, велико је богатство за нашу теологију. Ја сам, право да вам кажем, ако смем да кажем, узео оно што је имало од о. Јустина објављено и што је Флоровски објављивао, растао на томе, и хвала Богу па сам нешто научио од тога.

Флоровски је био један диван човек, један дубок професор, али пре свега човек један врло, врло присан човек,овако, и литург добар. Његова проповед, сећам се, то је народу у руској Цркви била једна пастирска заиста проповед. Причао ми је о. Јустин када је он дошао тридесет и девете, па га је питао о. Јустин зашто је о. Сергеј Булгаков, кога је он срео у Хопову када је долазио на скуп омладине, тако отишао у софиологију и заборавио Христа, напустио Христа и отишао у софију. Флоровски му је каже рекао и све ми је објаснио: он је сматрао да су Оци то рекли, али Оци нису схватили. Сад ми треба да то објаснимо, чак и халкдонски Оци. Каже о. Јустин, прекрсти се: „Ух, ух то је страшно, којим је путем пошао“. Е то је Флоровски имао да замери Булгакову, и са правом. …

Углавном, они су остали пријатељи. Свети владика Николај је у једном писму написао о. Јустину да се радује што се на Принстону предаје догматика по његовој другој књизи; а то је христологија и сотириологија. Ту је маса отачких текстова преведених, и Флоровски је по њој радио, јер ту заиста била збирка великих Отаца. И остали су, кажем, до краја пријатељи и када је напунио осамдесет година, написао је о. Георгије писмо о. Јустину: „Чувствую что старость приближается“.

Свугде у православљу је оставио трагове, и ево хвала Богу и овде – то је права литература. Такав свестраност његова... Митрополит пергамски је у предговору написао да је то васељенски протојереј. И јесте, заиста. Са његовим видицима, са његовим димензијама, са његовим дубинама и висинама имамо много шта да научимо. Хвала владици још једном што је све то учинио доступним нама. Имаће наше млађе генерације, студенти, ђаци, шта да читају. Ми смо били врло оскудни у том погледу, али онда што смо имали ипак смо то искористили. Што је главно – у центру свега је Христос, у центру са Христом је Црква, у центру Цркве је Евхаристија. Дакле срж – срж – срж: то је био Флоровски. Кажу студенти, они који га нису волели, сергијебулгаковци, да када није био спреман за предавање било је лоше предавање, а када се спремио, то је бриљирало. Ја не знам то, али знам да је његов стил изузетно читљив, био је изузетно писмен човек. Када читате тешку књигу Путеви руског богословља, где је он тако проницљиво оценио Русе (због чега су многи били незадовољни: Берђајев, па Париска школа), поштено приказао свој народ. Трезвен човек, мислио је као да је велики подвижник, велики монах, велики мудрац.

Честитам још једном владици што је ово учинио, ево сада, доступним нама свима да га поново читамо. Никада није доста читати га, и никада није досадно читати га. Он се притом бавио литературом, изузетно је добро процењивао руску литературу, па онда философију, европски идеализам, а онда и руску - Соловјева. У том погледу далеко је комплетнији него рецимо заједно Шмеман и Мајендорф, који су му ученици. Шмеман се понео мало лоше према њему, али велики Флоровски му је то опростио, а Мајендорф је увек остао њему захвалан, и наравно ми сви.

Нека му је Царство Небеско и вечан спомен, а владици живот и здравље. Хвала!

Амин!

Протођакон Златко Матић: Ништа није вредније од личног опита и сведочанства из прве руке. Имали смо прилике да баш такво једно сведочанство слушамо. Владика нас је подсетио на христолошке, еклисиолошке претпоставке, на један предањски, есхатолошки, евхаристијски печат, који је Св. Отац Георгије Флоровски оставио на своје ученике, све до данас.

Молим сада нашег владику Игнатија да нам се обрати.


Епископ Игнатије: Ваша преосвештенства, господине директоре канцеларије за однос са Црквама и верским заједницама, господо професори, драги оци,

Заиста се и ја радујем што смо успели да макар половину дела оца Георгија Флоровског преведемо на српски и издамо их, да би били доступни свима онима који желе да се баве теологијом. Морам вам рећи искрено да и сам кад сам дошао на ту идеју, био некако несигуран да ли ћемо уопште то успети да урадимо знајући у ствари колико је дело оца Георгија Флоровског комплексно. Овом приликом морам да захвалим и господину Милети, његовој канцеларији, посебно господину Милети на подршци, јер је он у ствари финансијски нас подржао и посебно захваљујем на разумевању и на помоћи. Надам се да ће у будућности, ова дела оца Георгија Флоровског бити од велике користи, не само богословима.

Отац Георгије Флоровски је свестрани научник, човек који се бавио многим областима и чији судови су врло релевантни по питању философије, по питању књижевности деветнаестог, осамнаестог века, а да не говоримо о теологији.

Ја нисам имао прилике да се сретнем са оцом Георгијем директно, али сам упознао његове ученике, митрополита пергамског и владику Атанасија. Такав је онај прави сусрет са хришћанским оцима и мислиоцима: увек преко посредника. Ми се и са Христом сусрећемо преко посредника. Са Богом се сусрећемо преко посредника, са Господом нашим Исусом Христом који је и човек и Бог. Дакле, то не умањује однос са живом личношћу, без обзира што смо временски, дакле, удаљени. Кад сам отишао на постдипломске студије у Атину, тад сам у ствари почео некако да се студиозније бавим оцем Флоровским и морам признати да је он у великој мери мени отворио пут за разумевање Светих отаца. Јер заиста, није лако кад се сусретнете директно са текстовима Светих отаца, да то из прве руке разумете. Потребно је да вас неко поучи, у ствари да вас неко упути. Наравно, живе личности, живи наставници, учитељи су најважнији, али и ови који су већ писали као што је отац Георгије Флоровски. Дакле, то је неопходно да бисмо могли да схватимо Свете оце. Нама се то чини дакле данас мало нелогично кад тако ја кажем. Ми мислимо да директно, рецимо, ишчитавамо списе самог Светог оца и ми то све то разумемо, нису нам потребни други, нити другачија тумачења. Међутим, реалност је сасвим друга и то су и показали Свети оци.

Прва промоција Сабраних дела о. Георгија Флоровског, Копорин, јул 2018.

Оно што је мени привукло пажњу код оца Георгија Флоровског, то је у ствари један његов светоотачки приступ богословљу. Он није био систематичан, осим у неколико чланака. Његова дела су мање–више коментари на теме, на конкретне проблематичне теме које су се појављивале у теологији. Владика је поменуо софиологију, постоје ту и други проблеми, рецимо, христологија и однос христологије и пневматологије, где се отац Георгије умешао и показао да је Црква Тело Христово и да ту, не смемо то да заборавимо да је у стожер Цркве сам Господ Исус Христос, а наравно и Дух Свети је незаобилазан. Али имали смо под утицајем Хомјакова једно такво усмерење које више у ствари нагињало ка том тумачењу да је Црква једно харизматично друштво, дакле, људи који су надахнути и слободни, а не у ствари једна јерархијска институција која у ствари указује да је она Тело Христово. На то је скренуо пажњу отац Георгије Флоровски

Оно што је карактеристично за оца Георгија Флоровског, а није за многе богослове, рецимо пре њега, је то, да је он у свом теолошком опису увек водио дијалог са философијом, са књижевношћу, покретима другим дакле који су релевантни за живот једне заједнице или уопште шире - дакле управо онако као што су то велики Свети оци чинили. И зато је он и говорио, што му је замерено, наравно то су му замерили Руси, да ако неко не постане Грк у смислу томе, дакле, да се научи на грчким Светим оцима, он неће никад бити велики богослов. … Његово дело управо се темељи на дијалогу са савременом философијом, што нама рецимо много недостаје. Отац Георгије Флоровски је управо то научио од великих отаца и зато је упућивао да сваки теолог који не буде дакле прошао то грчко образовање, не може бити велики теолог и велики Свети отац.

Његова дела су, као што је и владика Атанасије рекао, дакле комплексна. Али, судови његови о стварима којима се он бавио су јако релевантни, и они у ствари врло мало могу да се доведу у сумњу. … У његовим делима можемо да сретнемо и толико цитата познатих католичких богослова. Али то је заиста, ако неко то чита, то је проницљиво одабрано. Одабрано је дакле оно што је заиста у контексту светоотачке теологије, дакле из онога периода неподељене Цркве и на тај начин је наравно он правио један мост између православнога истока и западнога хришћанства. И отуда није случајно да је он био и екуменски радник, који је схватао колико је важно јединство Цркве. Јединство Цркве је нешто што не може да замени никаква теологија, дакле и никаква знања. А он је видео у ствари тај проблем велики, на глобалном плану, на васељенском плану, тог расцепа између истока и запада, али увек је у ствари обраћао пажњу на оно што има тенденцију да разбије јединство Цркве и увек је на то упућивао. Зато није случајно дакле да се он и ангажовао у екуменском покрету и његов је приступ искрен, а не да би стекао неку своју личну славу. Његово искуство дакле показује, као и што владика Атанасије рече, једног дубоко црквеног човека, једнога правога пастира, који заиста брине за своју децу, односно за своју паству и жели да све доведе у једно.

Посебно наглашавао и то ми заборављамо данас, да хришћанство није идеологија, да није философија, оно је Црква – жива заједница која има своју структуру, и Духом Светим оприсутњује самога Господа међу нама, док нам Он не дође.

Отац Георгије је једноставно такав, благословена личност, а ја свим срцем желим и мислим да је он у Царству Божјем. Он је раван многим Светим оцима, али то ће време показати, а ја сам апсолутно сигуран да ће га у будућности генерације називати великим оцем и васељенским учитељем и светитељем. Хвала вам на пажњи.

Протођакон Златко Матић: Хвала нашем епископу Игнатију. Он нам је говорио о оцу Георгију Флоровском из искуства епископа, чувара предања. Упозоравајуће звуче речи нашег владике о неким покушајима својеврсног протестантског приступа оцима, или Богу, или такозваној истини, прескачући искуство Цркве, предање Цркве и улазећи у неки директан однос јединке и Бога данас. А то је, видели смо у контексту говора нашег владике, потпуно промашено, што показује и дело правог екуменског учитеља, о. Георгија.

Сада позивам нашег колегу, свог брата ђакона, Здравка Јовановића, доцента нашег факултета, који се нешто стриктније бави патрологијом, као богословском дисциплином Цркве, да нам и он каже неку реч о Флоровском.


Ђакон Здравко Јовановић: Хвала вам. Ваше преосвештенство и наш домаћине владико Игнатије, пре свега Вама изражавам велику захвалност за љубазан позив да учествујем у промоцији овог, заиста за наше услове, колосалног и веома важног подухвата. Ваша преосвештенства, часни оци, поштовани господине директоре канцеларије за вере, хвала вам свима.

Почаствован сам вашим присуством свакако и велика ми је част да могу да поделим неколико мисли са вама и нека своја скромна искуства из дружења, и читања, проучавања велике заоставштине нашег оца Георгија Флоровског. Мислим да је заиста излишно говорити колико нас је задужио и практично немогуће је да ћемо му се икада одужити на адекватан начин.

Мени се чини да је отац Георгије Флоровски прави показатељ чињенице да се велики теолози, и велика теологија, јављају пре свега у тешким и кризним временима. Времена у коме је он стасавао као богослов су управо била таква. Да се подсетимо, дакле православни свет је управо изашао из периода тешких националних криза, читавог низа робовања под туђим завојевачима, одмах после тога су уследили стравични светски ратови, геноциди, прогони Јермена, прогони Грка у Малој Азији, геноциди над Србима, над Јудејима, над Ромима, стравичне катастрофе. Са друге стране било је неопходно артикулисати православни глас који се столећима уназад није могао чути, у хришћанској Европи пре свега, стицајем управо ових тешких историјских околности. У томе је можда и највећи дар и харизма оца Георгија Флоровског да управо у тако трагичним и тешким временима смогне снаге да препозна најзначајније теме које би требало обасјати и поделити их са својим саговорницима, а овде бих се надовезао на оно што је владика Игнатије рекао да је отац Георгије Флоровски био активно укључен у дијалог са својим савременицима без обзира на то да ли су они били православни или су припадали неким другим деноминацијама, пре свега Римокатоличкој цркви али и протестантизму. Штавише, било је неопходно дакле у једној атмосфери стварања међуправославног консензуса, али и покушаја да се у екуменском покрету који настаје, јасно чује и артикулише православни глас, препознају теме које ће бити јасно, напросто обележене као православне.

Чини се да се Георгије Флоровски директно супротставио идеји великог протестантског историчара Цркве Адолфа Харнака, који је следујући древној идеји реформатора из XVI века и генерално протестантским теолозима тзв. либералне теологије из XIX века, заступао тезу да је врло брзо након новозаветног времена Црква доживела известан пад, да је дошло до некакве врсте издаје јеванђеља, да се корумпирала својим неадекватним уплитањем са грчком мишљу, грчком философијом и тиме деградирала саму себе. Отац Георгије Флоровски је управо реаговао на овакав став Харнака и заговарао тезу да се заправо десило нешто потпуно супротно, да Цркви није могуће било да егзистира у вакууму, да није могуће било очекивати да ће Црква имати мисионарски просперитет, да ће интелектуалци тог доба желети да озбиљно дискутују са хришћанима, уколико ни они нису кадри да на један адекватан начин, користећи терминологију и појмове света у коме су живели, проповедају јеванђеље Божје.

Прва промоција Сабраних дела о. Георгија Флоровског, Копорин, јул 2018.

Отац Георгије Флоровски је отишао и даље од тога и тврдио да сусрет јудео-хришћанског предања са јелинизмом није био само пролазна фаза у историји хришћанске Цркве, већ да је успостављена једна врста трајне, готово обавезујуће парадигме за све будуће нараштаје и за сва покољења која се буду бавила теологијом. Овде, међутим, су можда потребна нека разјашњења, јер чини се да понекад постоје несугласице око тога на који начин заправо треба подразумевати или практиковати онај његов чувени слоган „повратак ка оцима“ који се претумачивао и као „напред ка оцима“ или „напред са оцима“ и томе слично. Пре свега, чини се да у својим патрологијама и генерално у својим текстовима, Георгије Флоровски оставља довољно простора да покаже да он јелинизам као културолошки феномен не доживљава као нешто потпуно монолитно и у неком смислу искључиво. Јелинизам је, како он показује, био другачији у Малој Азији, другачији у Сирији, другачији у Александрији, другачији у Италији. Имао је дакле осећај да покаже и то да је јелинистичка култура, грчка култура несводива само на практично уско грчке корене, него да се у обзир морају узети и друга предања која су конституисала ово велико наслеђе, овде пре свега подразумевам, и то је оно што савремено богословље не би требало да игнорише, свакако сусрет и са римским наслеђем, римском теологијом, са сиро-палестинским предањем, са египатским предањем али чак и са утицајима варварских народа који су свакако били на ободима тадашњег Римског царства.

Са друге стране у својим текстовима отац Георгије Флоровски нам је показао да овај поклич и овај позив да се православна теологија може ослободити свог схоластицизма који јој је вештачки наметнут, својој склоности макар у академским круговима, школским круговима, ка пијетизму, претераном рационализму и томе слично, може остварити једино уколико се интегрише отачко предање са библијским предањем, као што он дивно показује у свом тексту Изгубљени библијски ум, и тиме је указао на који начин би требало третирати ову везу између отачког богословља и библијског богословља, јер заиста постоји искушење да се библијска теологија на неки начин занемарује и да се фаворизује студирање отаца са некаквом прећутном идејом да је библистика домен протестантских богослова и да православни заправо немају потребе да се толико обазиру на библијске студије. Отац Георгије Флоровски нам показује пре свега у својој патрологији да су готово сви одреда велики оци пре свега били изврсни тумачи Светога писма и да је отачко богословље практично изворно библијско богословље и да су та два богословља потпуно неодвојива.

Он би такође показао својим богословљем и овим својим позивом „напред са оцима“ да наше обазирање и наше тражење ослонца у њиховој мисли, у њиховој храбрости, одважности, у њиховој невероватној интелигенцији, не почива, или не би требало да буде утемељено на пуком традиционализму. Не би требало да се оцима враћамо на један сувопаран начин који би подразумевао напросто копирање њихових мисли, превођења њихових речи у ововремени контекст чак и када те речи, њихови изрази, терминологија и појмови нису довољно јасни. Он нам је показивао да оце треба студирати са уважавањем историјског контекста у коме су они живели јер је то пре свега био њихов мото богословског расуђивања. Као што велики кападокијски оци нису својим савременицима и сабеседницима говорили у категоријама у којима је раније говорио апостол Павле или Јован, него је та теологија свакако макар терминолошки комплекснија, тако не треба, макар у контексту онога како сам ја разумео оца Георгија Флоровског, инсистирати да у наше време нашу теологију апсолутно саображавамо неким древним временима, древним културама, држећи се традиционалистички отаца, чак и по ону цену да више нисмо разумљиви никоме до ли самима себи.

Позив оца Георгија Флоровског да уточиште тражимо у отачкој мисли би требало разумевати пре свега као позив на храброст за суочавање са временом у коме живимо и обитавамо, да се суочавамо са нашим конкретним проблемима, животним искушењима, да имамо поверење у благослов Божји који примамо у Цркви који напросто надахњује свакога од нас, и да имајући као парадигму и пример њихову храброст, то пројављујемо у свом времену. Никако не треба да напуштамо наша конкретна историјска искуства и што је чини ми се веома важно, да немамо ни заблуду о томе, погрешну идеју да су оци рекли апсолутно све што је икада требало да се каже и да после њих није могуће говорити ништа ново. То напросто није истина, оци су рекли јако много, показали су нам многе путеве, указали су нам пре свега на који начин се богословље и мисија Цркве остварује у конкретним временима и у том смислу су нам путоказ али они нису могли дати одговор на све проблеме са којима се ми данас суочавамо. То је наш посао и заправо би то било на неки начин и кукавички и представљало би на неки начин изневеравање отаца да прибегавамо њима и да понављањем њихове фразеологије покушавамо да се на вештачки начин боримо са проблемима за које смо одговорни и које смо позвани да у њиховом духу апсолутно ми решавамо јер их нико други неће решити.

У том смислу ако се ова чињеница занемарује, постоји искушење да се православни богослови нађу на маргини културе у којој живе, да немају довољно утицаја не само на културе земаља и нација у којима пишу и дејствују, него чак ни у богословском окружењу не могу да наметну своју визију и своје теме у оквиру екуменског дијалога.

Кад је пак реч о екуменском дијалогу, а то је опет владика Игнатије врло лепо поменуо и подсетио нас све, отац Георгије Флоровски се несебично давао у екуменском дијалогу, сећате се да је он један од оснивача Светског савета цркава и активно је учествовао у огранку за Веру и поредак, да је многе своје текстове писао управо за ту публику, да је имао велику ширину и осећај да би мисионарски требало да пише управо имајући велико осећање за пријемчивост или за могућност рецепције једне публике која није стасала у православном окружењу. У том смислу он је одлично познавао и протестантске и римокатоличке богослове и са многима од њих је водио интензивну преписку, полемисао, читао их пажљиво, улазио у полемике са њима и свакако је уважавао њихове ставове.

Прва промоција Сабраних дела о. Георгија Флоровског, Копорин, јул 2018.

Следећи закључак који би требало да изнесемо, а чини ми се да нас он веома мучи и тишти у наше време, је тај да „повратак ка оцима“ или повратак ка парадигми коју су успоставили јелински оци не би требало ни у ком случају да подразумева антизападњаштво, антиекуменистичко настројење јер то није нешто што бисмо могли да закључимо на основу читања Георгија Флоровског. Оправдана критика извесних аспеката историјског наслеђа западног богословља је увек свакако оправдана али, паушално одбацивање и гнушања свега што потиче из западне хемисфере хришћанског царства не чини правду нити нашој сабраћи, нити делу и размишљању оца Георгија Флоровског. У том смислу мислим да је и у наше време нарочито важно да себи признамо да је и сам Георгије Флоровски постао то што јесте управо на просторима који су туђи историјски посматрано православном богословљу, да је он постао толико велики богослов, и сијасет других богослова који су га пратили и били надахнути њиме, управо у срединама које нису традиционално православне, у дијалогу са западним богословима.

Требало би, такође, одати признање и чињеници да ова жеља за повратком ка изворима, ка оцима, није била нешто што су желели само православни, већ су то подједнако, приљежно чинили и протестанти и римокатолици. Довољно је само поменути да постоје многобројна критичка издања отачких текстова којима се ми сви служимо и многобројне студије које нам свакако помажу. У том смислу, отац Георгије Флоровски не припада једном менталитету који би се могао окарактерисати као искључив.

Такође његова веома брижљива анализа културе како древног античког и позног античког света али и савременог духа културе, његова самокритичност у односу на његово национално предање, предање руске богословске мисли, нам такође може служити као вечити узор. Теологија подразумева и самокритичност, не по сваку цену, глорификацију и величање сваке теологије само због тога што она происходи из неког националног корпуса. Он је показао да уме чак и по цену неког академског остракизма да буде доследан у критици својих сународника онда када је мислио да они не стоје у духу предања Цркве.

Ово су, дакле, неке од основних тема, има их заиста веома много. Ова његова „теологија културе“ је толико значајна и толико надахњујућа и заиста мислим да ће нам ове књиге помоћи у огромној мери да се подсетимо колико је отац Георгије Флоровски био свестран човек, колико је могуће много урадити за један живот, колико живот једног богословски освешћеног и Цркви посвећеног човека у васпостављању јединства Цркве и јединственог хришћанског предања може учинити и у којој мери, дакле, његово завештање може бити велико. Проћи ће још заиста стотине и стотине година да бисмо уопште могли да у пуној мери уважимо све оно што је он учинио за православно богословље. Нема потребе да наводимо све православне богослове, овде имамо два велика богослова из наше средине који су непосредно били под великим утицајем његовог богословља. Готово да нема ниједне помесне Цркве у којој не постоје изразити, свуда признати, познати превођени теолози који као свог патрона богословског свакако признају оца Георгија Флоровског. Хвала вам на пажњи.

Протођакон Златко Матић: Хвала. Хвала ђакону Здравку. Подсетио нас је на став оца Георгија Флоровског о теологији као свеобухватном дијалогу са различитим и другачијим културама, философијама, теологијама искуствима. То је позив такође и на одговорност креативног и смелог приступа „са дерзновенијем“ сваког теолога ако мисли да буде савремени теолог и пре свега православни теолог као сведок богословља Цркве.

Мени преостаје да у својству модератора приведем крају ово наше дружење и да кажем само још неколико занимљивих ствари.

Ваша преосвештенства, уважена господо и пријатељи, могуће је, као што је ђакон Здравко напоменуо, да нисмо ни свесни колико је узвишен подухват у коме, сад већ кроз ову промоцију сви учествујемо, не само ми који смо директније радили, него и ви сви својим присуством јер је богословље у догађању, догађају. Надам се да ћемо се сви сећати да смо на данашњи дан учествовали на првој промоцији сабраних дела Георгија Флоровског на српском језику.

Ми, чланови Одбора за просвету и културу, по благослову нашег владике, све ово смо урадили да бисмо и себе и све друге подсетили на само једну истину: „Богословље је православно када је служење Цркви“. То је основна истина, чини ми се, теологије светог оца Георгија Флоровског али и наших овде присутних учитеља.

Пре него што завршимо ово вече, желим само да вам, у виду једне ексклузивне вести, саопштим да је Министарство културе препознало овај наш подухват и препоручило, преузело, укључило у такозвани обавезни откуп сабрана дела оца Георгија Флоровског, тако да ће све библиотеке на територији Србије имати по један комплет ових дела и моћи ће да га користе, дакле сви од Суботице до самог југа наше Србије, до границе са Албанијом.

Хвала вам свима на учествовању.