RSS Новости:

Васкршња посланица Епископа браничевског, 2020
Епископ пожаревачко-браничевски г. Игнатије: Реч утехе, у сусрет Васкрсу!
еКатихизис за ученике основне и средњих школа
ОПК добитник Специјалне награде Новосадског сајма књига 2020. г.
Конкурс за формирање листе вероучитеља за 2020/2021. г.
Изашао из штампе зборник студија митр. Јована (Зизијуласа)
Зборник „Видјехом свјет истиниј — Исихазам у животу Цркве српских и поморских земаља“
Најновији број часописа „Саборност“ XIII (2019)
Предавање протођакона доц. др Златка Матића у Библиотеци „Радоје Домановић“
Часопис „Саборност“ и ове године у категорији водећих часописа националног значаја: М51

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

5.12.2019. | Култура » Предавања

Осам векова аутокефалности Српске православне Цркве

У организацији Библиотеке „Радоје Домановић“ у Великој Плани, у четвртак, 5. децембра 2019. године, одржано је вече предавања посвећено обележавању осам векова аутокефалности Српске православне Цркве. Учествовали су секретар Одбора за просвету и културу Епархије браничевске, протођакон доц. др Златко Матић и историчар др Милош Ивановић.

У свом предавању протођакон доц. др Златко Матић се присутнима обратио следећим речима:

Поштовани домаћини, часни оци, господине председниче општине, драги сабеседниче, учене колеге, посленици културе, науке и просвете Велике Плане, уважене даме и господо, браћо и сестре,

Широм српских земаља, почев од децембра прошле године, свечано се обележава и прославља јубилеј, кога идентификујемо као 800-годишњицу аутокефалије СПЦ. То и вечерас чинимо на овом дивном месту. Ја ћу покушати да вашој пажњи и љубави вечерас понудим један теолошки одговор на три конкретна питања: 1. шта представљају јубилеји у Цркви, 2. шта уопште значи аутокефалија и 3. шта тачно прослављамо ове године.

Предавање, Библиотека, Велика Плана, 5. децембар 2019.Јубилеји, јубиларне године, јесу реалности које су директно повезане са временом, историјским током и пролазношћу. Узимајући у обзир да је Црква заједница која очекује преображај историје, укидање смрти и нови еон, ново време, Господа Христа и опште васкрсење, то је свако продужење времена, недолазак Месије, разлог да са извесном дозом туге говоримо о протеклом времену. Или, како то наш владика Игнатије каже: „Сваку годину која прође, Црква слави, али истовремено и жали; слави када се сећа обећаног Царства, а жали што то Царство још није дошло“. Зато сваки јубилеј користимо, не да бисмо се хвалили што постојимо толико дуго, него да бисмо прослављали Господа и благодарили му за радост постојања, али и за преиспитивање сопствене верности догађају, личности или институцији, чије године прослављамо или обележавамо. Да бисмо испитали свој еклисијални (црквени) статус, али и стање наше Цркве у ширем контексту, морамо, најпре, прецизно одредити шта конкретно обележавамо ове године. Шта се то, са теолошке тачке гледишта, десило те давне, али светле 1219. године?

Предавање, Библиотека, Велика Плана, 5. децембар 2019. Класичан одговор је свима познат: Свети Сава је тада, користећи повољне политичке прилике издејствовао код тадашњег никејског цара Теодора Ласкариса и цариградског патријарха Манојла Сарантена да испуне српске тежње и дозволе оснивање аутокефалне архиепископије. Архиепископ српски, како се опет класично назива поглавар те нове Цркве, бира се и хиротонише у Србији. Стиче се утисак да је аутокефалија – одвајање једног мањег дела Цркве од матице, веће црквене области. Тако се разуме да је стицање аутокефалије цепање једне Цркве, у овом случају Цариградске Цркве на мање самосталне и самодовољне делове. Још се додаје како се врховна власт Цариградске патријаршије тек симболички задржава, кроз обично помињање имена васељенског патријарха на Литургији, што је чинио српски архиепископ. Много је непрецизности у овом опису, у коме се инсистира на Савином српству и на његовој титули архиепископа српског. То, историјски и богословски гледано, једноставно не стоји. Свети Сава је од цариградске, мајке Цркве добио титулу архиепископа српских и приморских земаља! То буквално значи да је он под своје духовно старатељство добио све хришћане који су живели на територији српских и приморских земаља, без обзира на „нацију“ којој су ти људи припадали. Свако свођење аутокефалије на уске националне оквире, заборав свих осталих народа који живе са нама, представљало би издају изворне светосавске мисије. Ми, Срби, који се, са правом, најрадије дичимо светосавским именом, то никада не смемо заборавити. Истински смо светосавци једино тада када све православце својих простора прихватимо као део једног истог великог Тела Христовог – његове свете Цркве. Даље, помињање цариградског патријарха такође је врло битна чињеница. Доментијан помиње како је Сава „испросио благослов“ од часног цариградског патријарха (назива га Германом) и сабора васељенске патријаршије да се рукоположења наредних наших архиепископа не врши више у Цариграду, него да „само његово име /цариградског патријарха/ спомиње међу првима“. Ово је технички литургијски термин, „в(о) первих“, којим се указује на центар јединства Цркве. (Свештеници помињу епископа, владика митрополита, митрополит патријарха, патријарси се помињу међусобно, почев од цариградског, то је једно устројство диптиха, спискова помињања, којим се чува поредак и структура једне, свете, саборне и апостолске Цркве.) Ако аутокефалија значи само-главље, самостално бирање главе, а та глава, тај први, потом, помиње неког другог као свог првог, онда је јасно да аутокефалија има за циљ да још јачим љубавним везама повеже све црквене јединице, а посебно оне које добијају елементе самосталности, али не и индивидуалног и самодовољног постојања, без потребе за другим (сестринским Црквама, другим нацијама, другачијим културама, језицима, обичајима).

Предавање, Библиотека, Велика Плана, 5. децембар 2019.Сада, када смо термин аутокефалије ослободили могућих неправилних тумачења, који би га повезали са затварањем једног црквеног ентитета у било које границе, можемо приступити одговору на питање наше прославе. Јер, заиста, имамо шта да славимо. Већ 800 година ми, духовни потомци Светога Саве, наиме, успевамо да очувамо Цркву Христову, на истим просторима, у његовим српским и приморским земљама. То је једини прави разлог који нам дозвољава да се назовемо хришћанима светосавцима и да прослављамо овај јубилеј. Сава нам предаде Цркву, ми је очувасмо и чувамо је. Духовни простор који је изнад сваког простора и време које је изнад сваког хроноса, у коме се Растко Немањић преобразио у Светог Саву, јесте баш та Црква Христова, свеобухватна, универзална заједница љубави, пројављена, у Савином случају, у почетку, у манастиру Хиландару. А то велико уточиште (најпре Сави, а онда и целом роду) од почетка се развијало као свет уткан у зидине светогорске лавре. Носиоци свих служби и призива сабрани на истом, заједничком делу, око централног дела манастирског комплекса – око Цркве – ето слике Србије у малом. Ето описа темеља нашег начина постојања. Ето централне поруке нашег оца, пастира, учитеља, владике, просветитеља и изнад свега – светитеља! Нека овај јубилеј буде, макар, прилика да се подсетимо истине о томе да постоји заједница која нас је очувала и изнедрила; сетимо се данас приче о томе како смо успели да опстанемо и очувамо име. Нека свет види да имамо, носимо и можемо предати изворне поруке људима свога века, деци којој предајемо, коју образујемо (по образу Онога према коме се и Сава формирао), младима које васпитавамо (свеобухватно хранимо).

Предавање, Библиотека, Велика Плана, 5. децембар 2019.На том путу ћемо остати ако се наша, православна, светосавска Црква, као и све остале помесне православне Цркве, не уплете у замке утркивања са светом који нас окружује и са његовим понудама човеку. Црква не сме да се раствори у водама света и да се претвори у хуманитарну организацију, у Црвени крст, у институцију верског добротворног старатељства, у друштво за очување националног идентитета, у фонд за очување ћирилице, у психијатријско саветовалиште, у антиратну организацију, у структуру социјалног типа, у политички ангажован ентитет. Уместо тога, дочекаћемо и веће јубилеје, ако наставимо да освештавамо поверени нам простор и време, људе које нам је Бог наш, Света Тројица, поверио да их учинимо вечном децом Божјом, светитељима. Ту светост је свету у изобиљу пружала Црква ових наших земаља, која слави 800 година аутокефалности. Ту светост су оваплотили, инкарнирали, свети српских земаља, преко мученика и мученица од Косова, преко турских стратишта и голготе мученика ослободилачких ратова, до Јадовна и Јасеновца, преподобних, краљева и краљица, од Симеона Мироточивог до светих Бранковића, светих ратника, али и светих учитеља и отаца, до Светог Јустина Ћелијског и Николаја Жичког и Охридског и свих светих, којих се сећамо сваке године о Видовдану, када опет и опет обнављамо Косовски завет и обећање Господу да га никада нећемо оставити нити подредити заједницу са њим ради земаљског смртног царства. Ми славимо овај јубилеј само зато што се никада нисмо одрекли Господа Исуса Христа и онога који га је на нашем простору пројавио у свом сјају, а то је Свети Сава. Јубилеј наше аутокефелије се идентификује са годишњицом рукоположења Саве за архиепископа, и у тим прославама проналазимо себе, свој идентитет, своје непролазно ја – ја деце Божје. Зато је моја вечерашња беседа, иако формално насловљена као реч о аутокефалији, заправо слово славе посвећено Сави.

Дозволите да ову реч о нашој Цркви завршим поемом светог оца Јустина Ћелијског: „У светосавској вери у бесмртност човекова бића и народне душе, налази се извор свеколиког народног стваралаштва, неустрашивости, пожртвовања и борбе за бесмртне вредности наше историје. Наш народ је ради тога живео и страдао, ради тога робовао и васкрсавао. … Васкрсење Христово постало је главна стваралачка сила наше народне философије, нашег народног погледа на смрт и живот. И то је постало, на првом месту, делатношћу Светог Саве. Он је оснивач и творац наше народне философије, народног погледа на свет. Основно је начело те философије: човек је биће бесмртно и вечно, зато поступај са човеком као са бесмртником. Род људски је заједница бесмртника. Човек до човека – бесмртник до бесмртника. А наш народ? То исто: бесмртник до бесмртника. Како, чиме? Вером у васкрслог Богочовека. (…)“, коју нам већ 800 година предаје, обнавља и учвршћује света мајка Црква српских земаља.

Хвала вам на љубави и пажњи.