Новости:

Најновији број часописа „Саборност“ XVIII (2024)

33. том Сабраних дела о. Г. Флоровског

Трећа књига Сабраних дела м. Јована (Зизијуласа)

Изашло из штампе треће, допуњено издање књиге „Сећање на будућност“

Изашла је из штампе књига А. Ђаковца „Тројичност Божије једноставности“.

„Увод у хришћанску етику“ Александра Ђаковца

Беседа митрополита силивријског г. Максима

Три деценије архијерејске службе митр. Игнатија

Циклус богословских предавања „Службе у Цркви“

Часопис „Саборност“ у категорији истакнутих националних часописа: М52

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

23.10.2014. | Култура » Књижевне вечери

Књижевно вече: „Да нам брзо дође Господ“, Велика Плана, 2014.

У низу многих предавања одржаних широм наше Епархије, а у циљу обележавања двадесетогодишњице архипастирског служења владике Игнатија, овог пута у организацији Црквене општине великопланске, 23. октобра, у сали Дома омладине у Великој Плани, организовано је књижевно вече под насловом „Да нам брзо дође Господ“, као богословски осврт на збирку беседа нашег владике са истоименим насловом, у издању Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске.

Књижевно вече отворила је директорка Дома, Слађана Казаковић, пожелевши топлу добродошлицу нашем владики као и присутнима, осврћући се у свом уводном излагању на значај делатности нашег епископа и његових благородних беседа које ће нам омогућити да пронађемо пут до Господа у овако тешким временима.

Након уводног излагања уследило је излагање протођакона Златка Матића које преносимо у писаној речи:

Преосвећени Владико, часни оци, господине председниче општине, носиоци политичког, културног и просветног живота Велике Плане, драги домаћини, најдражи наши вероучитељи, поштоване даме, цењена господо, драга браћо и сестре,

Више пута сам у последње две године имао радост да љубави заинтересованих слушалаца свог родног града, најчешће под сводовима библиотеке „Радоје Домановић“, понудим неке своје мисли које прате и утичу на издаваштво Епархије пожаревачко-браничевске. Како тада, тако и вечерас, ту могућност сагледавам као част и одговорност пред вама. Моја намера је да вам вечерас, свакако у основним цртама, представим неке примарне богословске идеје које су определиле труд чланова Одбора за просвету и културу, и које су трасирале пут, најпре, часопису Саборност, а затим неким нашим издавачким подухватима и едицијама као што су Савремено богословље, Приручници, Филозоско-теолошка библиотека и једна едиција Наши епископи. Њих уређујемо и њима представљамо теолошку мисао одређених, дакле, изабраних аутора. Узимајући у обзир жеље домаћина овог нашег сусрета и чињеницу да смо у години обележавања двадесетогодишњице архијерејске службе нашег владике вечерас бих коју реч више рекао о књизи беседâ Епископа браничевског Господина Игнатија под називом „Да нам брзо дође Господ“.

Све наше издавачке активности конципиране су тако да промовишу, надамо се, аутентично, предањско, православно богословље, које је православно зато што је актуелно и зато што је спремно да се суочи са најважнијим и најтежим питањима човека данашњице. Али, све је очигледнија чињеница да се ставови богослова и одговори Цркве све ређе узимају у обзир. Свет унапред претпоставља наше одговоре па их послуша тек из поштовања, као кад, ако могу да поделим такав пример, неку старију госпођу не желите да прекидате у причи из пијетета према њеним годинама, али већ минут након њеног монолога Ви заборавите о чему је она причала. Сећам се, такође, упозоравајућих речи савременог српског писца Александра Гаталице, он је у интервјуу нашем цењеном пријатељу господину Милану Р. Симићу, у претходном броју баш нашег и вашег часописа, плањанског часописа, Наш траг, рекао, каже Гаталица: „Утицај књижевности је видно смањен у односу на период од пре двадесет година. Данас читава светска литература личи на неки издвојени дебатни клуб где је оно мало писаца убеђује све мањи број читалаца да је књижевност важна“. Ја сам се усудио да заменим реч књижевност речју теологија и добио још опаснију изјаву, која отприлике гласи овако: „Утицај Цркве и њеног богословља је видно смањен у односу на период, ево нека буде исто, од пре двадесетак година. Данас комплетно теолошко издаваштво и литература личи на неки издвојени, да кажем као и он, дебатни клуб, где оно мало теолога убеђује све мањи број црквених људи да је реч о Богу ипак важна“. Ово је наш Владика одавно констатовао у говору и писаној речи, и упозоравао нас на то да смо православни верници, православни теолози, православни аутори, писци једино ако они у нашим говорима и списима могу и да чују нешто посебно. Дакле, јединствену поруку, нешто што нико други не зна, нити може пренети, нити саопштити, и понајмање објавити. У овом тренутку, ипак основни проблем је, чини ми се, у формулисању те поруке или поуке коју чека читав људски род, а затим и у начину преношења те поруке, дакле, у тзв. методологији, у језику обраћања човеку данашњице. Порука се своди, убеђени смо у то, на позив да нам брзо дође Господ и да плашт своје бесмртности рашири на сав људски род и на сву твар, на све што је створено, да најгорег финалног, последњег непријатеља – смрт, Господ својим доласком укине! На сведочење те истине и те наде позвани су људи Цркве, свих служби наравно, али особито епископ и евентуално теолози. То се очекује од владика, од богослова, то се очекује да се ишчита из њихових текстова или писама или посланица без обзира да ли о Божићу, о Васкрсу или неком другом пригодом. Да укажу на границе љубави безграничног Царства Христовог, а не на границе Велике или Мале Србије; да нам укажу на лик и личност спаситеља Свеблагог Господа, а не да другачијима прете митолошким средњовековним сликама паклених мука; да посведоче како смо сви слаби пред смрћу и колико нам је свима потребан Христос као Црква или Христос као Литургија, а не да упућују на утеху или на психотерапију.

Што се пак тиче оног другог проблема који сам навео, те методологије начина или пута саопштавања те изворне, исконске православне поруке, и ту је потребно бити директан. Онај који жели да тумачи веру људима који се крећу у данашњем животу и данашњем мишљењу не сме изгледати као неко ко је устао из античког саркофага и ушао у наш век, у ношњи и мишљењу антике, па нити он разуме тај свет коме се обраћа, нити свет разуме њега. Њега у његовој доби и његовој одећи, људи уопште и не узимају за озбиљно. Може говорити шта год хоће, зна се да му је речник застарео, мртав, да он са стварношћу нема везе и да је људима неразумљив.

Даме и господо, Црква, теологија, црквена просвета и црквено издаваштво, надам се тако и наше, крећу од овога тренутка, од става да се хришћани разликују од других људи зато што се не мире са смрћу, зато што носе и објављују победу живота у Христу, али у Христу који нам долази. Часопис који издајемо, књиге које објављујемо, у основи имају ту борбу за живот и то за живот у изобиљу, за живот вечни. Аутори чија дела ми објављујемо, пре свих наш отац и учитељ, владика браничевски, и други, пишу истину ма колико она болна била јер је она једини пут ка слободи, ка превазилажењу општег људског крика пред чељустима смрти, али на језику који је разумљив човеку данашњице. Зато су то дела дијалога са савременом културом, са уметношћу, са филозофијом, понављам, на језику овога света, зато имамо и књиге и текстове са којима полемишу филозофи — Петар Јевремовић, уметници — Давор Џалто, али и штива која су доступна апсолутно свима и ту имамо управо на уму збирку беседа коју вечерас посебно помињемо. Поменуту садржину и скицирани методолошки израз о коме вам говорим, налазимо пројављене једним речником проповеди, омилије, омилитичким речником и пројављене изразито пастирском бригом у књизи „Да нам брзо дође Господ“. Једноставније, пастирски директно, наш владика већ двадесет година широм Епархије поставља иста суштинска питања постојања, а одговор нуди у простору који је одговор на сва питања, дакле, на Литургији. Изабрали смо стотинак беседа из претходне две деценије да бисмо се подсетили на једну општу чињеницу како ништа нисмо ни чули ни разумели, а камоли применили у животу од тема које је аутор отворио и отвара, почев од тих давних година па до дан-данас. Као да нам стално измиче најпре тај есхатолошки набој, та свест да чекамо Господа да Он дође, да Он уреди историју, да укине смрт, што имамо директно подвучено у свим беседама које смо сабрали, али и у многим којим нисмо уврстили у овај зборник, у овај избор. Шта иначе значе речи нашег владике да је покајање ишчекивање Господа у простоти срца или да ће нас долазећи Господ, Господ који долази, затећи на Литургији, да се Житије светих, на пример, темељи Царством Божјим, да се све у Цркви тиче живота вечнога, да ће нас Господ утешити животом вечним, да нас Црква спасава од смрти, како да не тврдим да скоро ништа нисмо ни чули ни разумели, а камоли применили у животу од тема које је владика отварао, као што рекох, када опет и опет заборављамо да живимо за другог, да Литургијска заједница треба да живи и након сабрања, да је ношење крста љубав према другоме, да је истинска љубав борба за опстајање у заједници, да је други мој суд и моје спасење, да у другоме видимо лик самог Господа?

Уважени пријатељи, навео сам само петнаестак наслова беседа из ове књиге. Позивам вас да пронађете и неке друге идеје јер су све ове проповеди вишеслојне, крију многе друге поруке, неупоредиво је боље да их слушате уживо на Евхаристији и да се сами уверите да Епископ на Литургији проповеда реч Христову као своју и реч своју као Христову. Овим позивом на Литургију, јер само тамо беседа јесте и реч од Бога и реч о Богу и реч ка Богу, зато што је Реч у Богу, потврђујемо веру да је богословље – служење Цркви и да је свако наше издање подсетник и позивница на славословље Богу, на сједињење са Њим, на вечни живот са Њим кроз Литургију до вечности у Христу са свима светима. А док се то не збуде, остаје да се интензивно молимо „Да нам брзо дође Господ“! Хвала вам лепо!

Уследило је врло занимљиво предавање нашег владике поткрепљивано бројним животним примерима хришћанске љубави, што је још више одушевило присутне Плањане. Полазна тачка у његовом излагању јесте свакако било анализирање самог наслове ове књиге. Владика је анализирао усклик „Маран ата“ као онај који је био саставни део древних Литургија на којим се Господ жарким ишчекивањем призивао да дође и укине смрт. То је определило животни пут хришћана да су вером били окренути ка будућности, ка једном догађају које ће се збити, а то је Царство Божије. У осврт ишчекивања Господа од стране Изабраног народа, наш епископ присутне је тематски увео у област ишчекивања Месије који ће, када се појави на земљи, сабрати све народе и успоставити Царство Своје коме неће бити краја.

Владика Игнатије је рекао да је Црква у знаку тог непрестаног ишчекивања будућег Царства. То је постала новина међу религијама, јер су стари народи и философи полазили од прошлости као истине, као нечег што је заиста истина, а све што се касније дешава било је удаљавање од истине. Философијом Платона и Прокла, присутнима је објаснио зашто су народи у прошлости саму историју видели као „фалш“, као нешто привидно и лажно, а гнушање над телом и „враћање у прошлост“ као животни циљ.

Теологија Светих Отаца и на овом предавању није изостајала. Речима св. Максима Исповедника: „Стари Завет је сенка, Нови Завет је икона, а истина је у будућем веку“, владика Игнатије је отворио тему хришћанског схватања историје. Старозаветни догађаји најављују неке друге који ће се збити, а све што се испунило и догодило истина је. Историја се не процењује на основу каузалитета, јер је Бог слободна личност и све што се тиче историје ништа не чини без сарадње са човеком (Лк 1, 26-38). Историја не може да постоји без Васкрсења, јер оно што не постоји вечно као да се није догодило.

У наставку владика се осврнуо и на питање љубави, која је једина вечна и која чини конкретне догађаје и личности постојећима, јер све што вечно постоји, постоји захваљујући њој. Она омогућује хришћанима присуство Господа у физичком одсуству, али и последње догађаје већ остваривим. Литургија је, због ње саме и своје структуре, која укључује заједницу свега тварног са Богом, предокус Царства Божијег.

Осврћући се на Химну љубави наш епископ је назначио присутнима да је вера начин живота који се изражава у љубави једних према другима. Хришћанску слободу не можемо другачије да разумемо мимо љубави, јер „не постоји љубав без слободе“. Хришћанско Крштење управо објашњава ову чињеницу — да свако ко улази у заједницу са Богом и ближњим, чини то потпуно слободно и из љубави.

У завршном делу, владика Игнатије скренуо је пажњу свима да је љубав извор нашег живота, због чега се треба изборити за другога, јер он даје смисао нашем постојању. Ако мрзимо онда чинимо да други не постоји за нас, што је предокус пакла.

После завршетка књижевне вечери, уприличено је послужење свима присутнима у галерији Дома омладине, где су подељене импресије и настављено дружење у духу и расположењу беседа и богословских идеја које смо те вечери чули.

Бранко Тодоровић, вероучитељ