RSS Новости:

Прво коло сабраних дела о. Георгија Флоровског
Изашла из штампе седма свеска часописа „Браничевски весник“ (2016)
Светосавска академија „Куцајте и биће Вам отворено“, Пожаревац, 2017.
Изашао из штампе други том биографског лексикона „Свештено­служитељи Браничевске епархије“
Најновији број часописа „Саборност“ X (2016)
Промоција књига о епископу браничевском Венијамину (Таушановић), Пожаревац, 2016.
Састанак вероучитеља са Владиком, јули 2016.
Осмо епархијско такмичење у познавању Православног катихизиса, 2016.
Изашла из штампе књига „Хришћанство у вртлозима савремености“ аутора др Зорана Крстића
Изашла је из штампе дванаеста књига библиотеке „Приручници“

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

4.10.2014. | Култура » Књижевне вечери

Књижевно вече: Богословски опус владике Игнатија, Петровац, 2014.

Књижевно вече, Петровац, октобар 2014.Поводом двадесетогодишњице архипастирске службе владике Игнатија на трону пожаревачко-браничевских епископа, у суботу, 4. октобра 2014. године, у организацији црквене општине петровачке и уз свесрдно залагање архијерејског намесника млавског, протојереја-ставрофора Његослава Јовића, у Народној библиотеци „Ђура Јакшић“ у Петровцу на Млави, одржано је књижевно вече и промоција богословског опуса нашег епископа Игнатија.

Директор Библиотеке, госпођа Данијела Божичковић Радуловић, у свом уводном слову поздравила је госте и све присутне и пожелела топлу добродошлицу.

Затим се присутнима обратио протођакон Златко Матић, секретар Одбора за просвету и културу Епархије браничевске. Протођакон је подсетио на свеобухватну обнову наше Епархије на литургијској основи, доласком на трон епископа владике Игнатија и додао:

Својим основним порукама, али и директним начином изражавања таквих мисли, наша издања заиста треба да представљају изданак савременог и аутентично православног богословља. Позитивно провокативно делујући на свест савременог човека, аутори са којима сарађујемо својим афирмативним ставовима, не улазећи ни у какву полемику, бришу схоластички конципиране обрасце на које наилазимо у великом броју оних дела, који се тичу основних догматских тема, као што су онтологија, есхатологија, пневматологија, еклисиологија, упоредно и екуменско богословље. Однос ових области јединственог богословља, свакако је ушао у жижу интересовања савремених богослова свих хришћанских заједница. Исте ове идеје, изражене омилитичким речником, налазимо у збирци беседа еп. Игнатија, Да нам брзо дође Господ. Једноставније, пастирски директно, наш владика већ 20 година широм епархије поставља иста круцијална питања постојања и одговор нуди у простору одговора на сва питања – на Литургији. Изабрали смо 100-тинак беседа из претходне две деценије да бисмо се подсетили како ништа нисмо ни чули, ни разумели, а камоли применили у животу од тема које је аутор отворио тих давних година….

Владика браничевски Игнатије присутнима је говорио о љубави као решењу проблема смрти на основу личног искуства и искуства светих отаца. Предавање владике преносимо у целости:

У овом нашем сусрету и догађају, најважније је да се видимо. Ми смо почели са богослужењем. а сигурно и разговори нису никада били нешто неважно у Цркви. Вазда су свети оци у Цркви разговарали и дописивали се на важне теме, о којима смо чули из реферата протођакона. Ја сам као и сваки владика одговоран за једну заједницу коју водим, односно о којој се старам. А то је једна конкретна црквена заједница. Када сам ја студирао и читао теолошке књиге тада сам уочио разлику између оног што су писале владике и оног што су писали професори. Када сам и сам постао свештеник и владика тада сам и сам видео ту разлику. Професори се, мање више, баве идејама. Говорите о добру, о животу, о слободи... то могу све бити идеје. О томе су говорили и филозофи. О томе и данас говори филозофи, пишу песници... али за разлику од свих тих филозофа и песника, владика говори о свим тим стварима из једног личног сусрета са конкретним људима. Тада сам заправо разумео зашто су се свети оци  и први апостоли бавили тим проблемом смрти, проблемом слободе. Овим проблемима су се бавили зато што су имали једну личну заједницу са људима. Када остварите са неким заједницу и живите као браћа, као што су живели први хришћани, тада смрт једног од браће за вас представља велики проблем. Тада више није човек идеја о којој можемо да причамо или пишемо као филозофи, јер је конкретан, има конкретно име. Тада се суочавате са стварима које могу бити идеолошке, али на један другачији начин, у реалном животу. Одатле је почела моја теологија и сматрао сам да је то светоотачка теологија. Тако сам желео и у својој дисертацији да покажем да је наша вера – Црква, заједница. Вера је код првих хришћана и светих отаца била заједница. Тако су говорили да не можеш да верујеш, ако немаш некога кога волиш. Када су питали једног светог оца да ли може показати Бога у кога верује, ако је толико битан за нас и воли нас и хоће да нас спасе како би и они поверовали, свети отац је одговорио: покажи ми ти свог човека кога волиш, па ћу ти ја показати Бога. Дакле, желео је да га упути на реалну љубавну заједницу, из које треба да почнете, како бисте видели да је вера израз љубавне заједнице. Дакле, када волите једно биће, оно је за вас непоновљиво, први тај атрибут је божански. Све је поновљиво и све на неки начин пролази, али једно биће које искрено волите је непоновљиво, непролазно. Може оно и умрети и ви ћете то констатовати, али и из те перспективе родиће вам се потреба за Богом, зато што ћете желети да то биће буде живо. Тада се молите Богу и призивате некога ко ће га оживети. Опет, у тој љубавној заједници у којој некога волите и неко воли вас, и ви схватате да сте неко божанство.

Књижевно вече, Петровац, октобар 2014.Црква, дакле, никада није теологију темељила на идејама, већ на живом сусрету са другим. Христос је говорио својим апостолима да ће бити његови ученици, само ако воле другога. Ми то сада често говоримо да многи воле и верују у Бога. Али оно што им недостаје јесте човек. Многи се данас изјашњавају као велики заштитници вере, православља и Бога. Они су у стању да убију другога и за њих нема човека и зато је њихова вера лажна. Господ је вазда говорио својим ученицима да неће онај ко љуби Бога бити спасен, него сваки онај који љуби ближњег свога и тај познаје Бога зато што је Бог Љубав. Али Бог није љубав као идеја или као неки самац који има неко осећање љубави. То је и наша цивилизација побркала јер је љубав постала психолошка форма. Бог је Љубав, како су свети оци протумачили, заједница Оца, Сина и Светог Духа. Дакле, дали су акценат на заједништву са другим, а не на психолошким формулама. И Платон је говорио да је бог љубав, али Платон је говорио да је бог љубав на тај начин што он из себе точи неку љубав и нема потребу за другим. Код Платона љубав је била психолошка, идејна.

Оно што сам ја приметио када сам почео да се бавим учитељством у Цркви, јесте недостатак и угроженост у нашој вери конкретне заједнице. Наши хришћани су добри људи, они се придржавају неких закона и то испуњава неке људе који посте, који су морални... али наш човек је почео да се удаљава од другог, да му други смета и он не може бити добар верник због другог. Али то није хришћанство, иако су наша браћа на Западу промовисала тај вид хришћанства, тај индивидуализам. Ја сам за себе добар и придржавам се закона, али то није хришћанство. То може да ради и други човек који није крштен. Али, да ли неко ко испуњава законе, ко је честит, поштен може бити хришћанин? Да ли се то тражи или се тражи да будеш крштен? Зар Господ не каже да сваки онај који се поново не буде родио водом и Духом Светим, нема живота у себи? А то рођење водом и Духом код светих отаца је вазда значило да уђеш у заједницу са другим, да ниси сам себи довољан, да престанеш да будеш индивидуа. То је суштина греха човека код светих отаца, суштина његове погрешке, то је да он каже другоме нећу те, ја сам сам себи довољан. То је први човек Адам рекао Богу. Одатле је и пад и одатле почиње свако зло. Дакле, зло почиње када почињете да будете уверени у себе саме и не треба вам нико.

Зашто је наша цивилизација довела до атеизма иако никада у историји није било атеизма? Било је различитих богова, различитих веровања, али никада није било да не верујеш у бога. Ипак, наша цивилизација је одједном донела атеизам. Зашто? Откуд када наши претходници нису имали? Индивидуализам је постао у нашој цивилизацији мерило. Не треба вам други човек. А ако вам не треба други човек, не треба вам ни Бог, јер Бог је други човек. Када сам био на студијама у Немачкој, која је богата и развијена земља, видео сам рекламу за неке алате, где се каже да узмете тај производ и не треба вам нико, ни комшија, ни мајстор, сами сте себи довољан. Одмах сам рекао да је то сатанска порука! Кажете човеку да му нико није потребан. То је страшно!

Ја сам се бавио и проблемом смрти. Понављао сам да је суштинска порука хришћанства васкрсење, јер васкрсење је победа над смрћу јер је Христос умро и васкрсао из мртвих. Свети оци су вазда говорили да Христос није значајан за нас зато што је страдао, већ зато што је васкрсао из мртвих. Да није васкрсао, био би обичан човек, као и ми. Свети апостол Павле каже да је васкрсење то што је нама донело спасење. У позадини васкрсења, пак, јесте победа над смрћу. Нажалост, на Западу се у теологији увек потенцирала нека жртва. Због тога је долазило до мазохизма. У њиховим романима је увек подвлачено то да се човек жртвује, али опет се види да то ништа не значи. Чули смо и код ђакона да колико год се неко трудио да нешто буде добро, враћа нам се катастрофа. Ево, узмите на пример медицину. Ја сам стар човек и тај проблем се свима јавља. Дакле, медицина је толико напредовала а све више људи умире, све више је болести. Као зачарани круг.

Али, проблем смрт кога су апостоли апострофирали као велики проблем, који се превазилази Христовим васкрсењем, не може да се уочи уколико немате љубави. То је можда за вас парадоксално да се смрт не може схватити и изаћи пред нас ако нема љубави. Али ево ја наводим пример: данас велики број људи да умире, објављују медији. То је нека статистика, неки бројеви. Али трагедија је када неко умре кога волите. Шта значи смрт за једно биће које је љубављу везано за умрло биће? То значи губитак свега. То је трагедија смрти. Када изгубите једно биће које волите, изгубили сте све, изгубили сте себе. Дакле, смрт је трагична само када се погледа из ове перспективе. Иначе, ако љубави нема, тада нема ни проблема. Ако погледате из перспективе заједнице са конкретним бићем, видите колика је та трагедија. То није промена, већ претња бићу небићем, доноси ништавило, доноси непостојање. Ја сам се често питао како су свети оци могли да говоре о стварању света ни из чега. Шта је то ништа? Зар је могуће да човек то схвати? Апсолутно немогуће логично. Када су хришћани говорили да је свет створен ни из чега, људи су се смејали и питали их шта је то ништа, како то изгледа? Али, када почнете да му причате о ништа то увек постаје нешто. То о чему су говорили свети оци, може се схватити само из те љубавне заједнице. Живот је љубав, али љубав као заједница са другима. Из тога произилази живот. Живимо само ако има неко ко нас воли. Тада све поприма лик онога кога волите. Зато људи кажу да, ако се прекине та заједница, иако ми још увек постојимо, као да смо и ми престали да живимо. Отуда долази вера да је Бог наш Света Тројица и то да тај став има велике последице, које се одражавају на наш живот. Дакле, творите заједницу са другим и тада тек верујете у Бога.

Дакле, то сам хтео да вам кажем. Многи говоре о теологији, а и ја сам један од њих. Али оно што сам научио из искуства, то сам желео и вама да пренесем: не може се у Цркви говорити о Богу без искуства заједнице и љубави. Који тако не чине, лажни су, лажу, без обзира колико то било упечатљиво када се бију у прса тврдећи да су браниоци православља. И мене многи нападају... али је то исто као када незналица дође лекару или инжењеру каже му да он не зна да лечи или да рачуна. Ми смо различити. Господ нас је тако створио али и то нам је проблем, не можемо издржати ту различитост. То је захтев сваког човека, да будемо различити и да изађемо из те унифицираности. Данашња цивилизација чини да сви људи буду исти. Смрт тежи да будемо исти и зато као да се смрти више не бојимо, а она нас тако поништи све, све нас претвори у земљу и она нас нивелише. Хришћани се, пак, против смрти боре!

Хвала вам на стрпљењу и што сте дошли! Хвала и директорки на гостопримству!

Књижевно вече завршено је коктелом љубави у холу библиотеке, са жељом и надом: Да нам брзо дође Господ!

Владимир Несторовић, вероучитељ