Новости:

Најновији број часописа „Саборност“ XVIII (2024)

33. том Сабраних дела о. Г. Флоровског

Трећа књига Сабраних дела м. Јована (Зизијуласа)

Изашло из штампе треће, допуњено издање књиге „Сећање на будућност“

Изашла је из штампе књига А. Ђаковца „Тројичност Божије једноставности“.

„Увод у хришћанску етику“ Александра Ђаковца

Беседа митрополита силивријског г. Максима

Три деценије архијерејске службе митр. Игнатија

Циклус богословских предавања „Службе у Цркви“

Часопис „Саборност“ у категорији истакнутих националних часописа: М52

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

3.7.2014. | Култура » Књижевне вечери

Књижевно вече: Богословски опус владике Игнатија (Мидића), Смедерево, 2014.

Црквена општина смедеревска и Народна библиотека у Смедереву у сарадњи са Одбором за просвету и културу Епархије браничевске, а поводом двадесетогодишњице архипастирског служења на трону Браничевске епархије, организовали су у четвртак, 3. јула 2014. године, у Концертној сали Центра за културу у Смедереву, књижевно вече и промоцију богословског опуса нашег владике Игнатија (Мидића).

Поред директора Народне библиотеке у Смедереву, господина Драгана Мрдаковића, који је уводним словом поздравио и присутне подсетио на живот и дело аутора, о богословском делу владике Игнатија говорио је и протонамесник др Жељко Ђурић и протођакон мр Златко Матић, секретар Одбора за просвету и културу Епархије браничевске. Присутнима се, такође, пригодним речима љубави и богословском поуком обратио и сам аутор.

Отац Жељко Ђурић је у своме обраћању навео да богословска дела која су нам дата од Владике не представљају само дела писца, она превазилазе писану реч. Ради се о Епископу Цркве Божије, човеку који је свој живот потпуно усагласио са оним што говори и пише.

Богословски опус владике Игнатије, Смедерево, јули 2014.

Издања коју су нам дата представљају тек делић онога што јесте личност владике Игнатија, а то знају најпре они са којима он живи, богослужи, радује се и састрадава. Посебна је радост, подсећа отац Жељко, да у јубилеју двадесетогодишњице служења нашег Првојерарха, имамо, поред већ објављених његових књига у издању наше Епархије: Сећање на будућност (која је доживела и друго издање), Биће као есхатолошка заједница, Проблем смрти у хришћанској онтологији, као и бројних чланака, и књигу изабраних беседа нашег Епископа под називом Да нам брзо дође Господ. Читањем ове књиге може се стећи увид у Владикину теологију, пошто је сам текст богат искуством, настао спонтано, најчешће на Литургији, изговорен из срца. Могу се уверити колика је брига њиховог Првојерарха за поверену му паству и Цркву уопште. А брига је разумљива, јер је жеља да се народ врати Цркви на истински начин, да у Цркви као заједници види свој живот и свoје спасење и то само кроз другога – кроз ближњега. Епископ Игнатије увек говори о Цркви, чак и када помиње савремени свет, његову философију и културу, његову уметност и политику, увек има у виду темеље Цркве и њено деловање у свету.

Протођакон Златко Матић је подсетио присутне на почетке свеобухватне обнове наше Епархије која лежи на живој литургијској обнови која је настала доласком епископа Игнатија на њен трон. Овакву евхаристијску обнову у корак је пратила и богословска обнова, а све то је помно и стрпљиво пратио и наш часопис Саборност, чији је зачетник управо наш Владика.

Часопис који издајемо, наглашава протођакон Златко, књиге које објављује наш Одбор, у основи имају ту борбу за живот, и то за живот вечни. Аутори чија дела ми објављујемо, пре свега нашег оца и учитеља, Владике браничевског, затим, његов учитеља Јована, митрополита пергамског, не баве се богословљем ради самог богословствовања, нити пишу да би опстали у „теолошкој моди“, нити бирају наручене теме, које пријају већини. Они пишу истину, ма колико она болна била, ма колико их она у животу коштала, јер је она једини пут ка слободи, ка превазилажењу људског крика пред чељустима смрти.

На оваквим богословским ставовима темељи се и богословље нашег Владике и проблеме са којима се он бори, можемо видети на бројним примерима у његовим делима, а навешћемо само неке из наше библиотеке: Савремено богословље.

У својој студији Проблем смрти у хришћанској онтологији, он каже: „Хришћанство полази од проблема смрти у природи и спасење о коме говори хришћанство, јесте спасење од смрти. Нема истинског постојања Цркве ако њени чланови умиру.“ Или: „Централни проблем хришћанства јесте смрт и превазилажење смрти за читаву творевину. Смрт је претња бићу небићем, последњи и најгори непријатељ свих створених бића. Једно је бити или не бити, а сасвим друго је бити добар или лош у етичком смислу.“

Оштро подвлачећи дијалектику тварног и нетварног, наводи ђ. Златко, Владика управо циља на дијалог са свим својим савременицима: научницима, уметницима, философима... са свима којима је макар једна ствар заједничка: а то је да макар назиру, буду свесни проблема смрти. Владика управо гаји наду да ће новије генерације теолога успети да промене перспективу посматрања истинског постојања и да ће упутити свет на Цркву, на Литургију која је једина нада свету.

Све Владикине идеје изражене омилитичким речником налазимо у збирци беседа Да нам брзо дође Господ, где аутор једноставно, пастирски, још директније поставља иста круцијална питања и одговоре нуди у простору одговора на сва питања, дакле на Литургији.

Протођакон је завршио речима да онај богослов који ипак успе да доживи дубину свог аутентичног хришћанског предања, а затим то и пренесе заинтересованима, својим порукама ће се приближити својим савременицима који, оковани владарком ужаса, траже лек бесмртности.

После излагања протођакона Златка, присутнима се обратио и аутор, епископ Игнатије. Његово излагање преносимо у већем делу.

Захваљујем се господину Директору, о. Жељку и ђакону Златку који су говорили, али тешко је када неко треба да говори о себи. Зато немојте то да очекујете од мене. Јер ко смо ми? Ко сам ја? Оно што мислимо о себи или оно што други кажу о нама? Мислим да је важније оно шта говоре други о нама, него оно што ми мислимо о себи. Да би вам то било јасније, радије бих да отворим једну тему о којој треба говорити и разговарати.

У свом ужем богословском опусу бавио сам се Црквом, еклисиологијом. Дакле, темом шта је то Црква. Видео сам да постоји проблем код хришћана, а то је проблем идентитета. Када и сами хришћани говоре о хришћанству, говоре све, само не да је оно Црква. Хришћанство је постало за једне слично идеологији или, за неке друге скуп неких закона и норми којих се треба придржавати, или опет неки сматрају да је хришћанство једна вера где верујете, тј. слажете се са оним што кажу људи из Цркве или св. оци. Међутим, врло мало се говори о томе да је хришћанство Црква, да је то једна заједница. Хришћани су себе доживљавали као друштво, као један Нови Израиљ, као једну породицу. Зато су се и звали браћом међу собом. Дакле, то је била и најважнија ствар код хришћана – да буду заједно. Зато, ако пратимо Св. Оце, Црква је поистовећена са литургијским сабрањем. Не са самом вером и ученошћу или сагласношћу са оним што неко говори или само са неким моралним животом. Све је то у реду, али све је то у ствари надилазила идеја да сви ми треба да будемо заједно. Зато је у ствари хришћанство пре свега Црква, а Црква је једна конкретна литургијска заједница где човек зна другог човека, где заједно живите, где једете од истог хлеба и из исте чаше пијете, као што каже апостол Павле. Дакле, делите живот! Код Светих Отаца сам наишао на то да су они управо ту заједницу карактерисали леком против смрти. Зато је и прво моје питање било: како је могуће и на који начин Литургија може да буде та заједница, како она може да буде лек против смрти? Како она може да излечи природу и човека од смрти?

Када узмемо у корелацију тему Цркве као заједнице, и узмемо наш живот (савремени), видимо да је проблем наше савремене цивилизације, у ствари, индивидуализам. Човек не жели заједницу! Нико више неће да живи за другога, свако хоће да живи за себе, другога поштује само уколико може да га искористи. И не само да га одбацује уколико нема користи, већ показује да му тај други смета. Савремена егзистенцијалистичка философија говори о томе отворено: други је мој пакао. Погледајмо само наше животе, му увек за своје неуспехе кривимо друге. За све је други крив!

Тада долазимо до оне, пре свега јеванђелске, а затим и светоотачке мисли, да је живот, да је васкрсење – плод заједнице, сједињење са Богом. Само у том заједништву Бога и човека се рађа живот. На тој основи је постављена читава наша теологија и светоотачка мисао. То у ствари и изражава Литургија, док читав наш подвижнички живот, у свом искону и аутентичности је, у ствари, жеђ за заједницом, он је пут у заједницу. И само монаштво се темељи на одрицању човека од своје воље. Не моја воља да буде, него твоја. Без тога немате заједништва. Можемо бити у суживоту, можемо да будемо толерантни, да сапостојимо, али ту заједнице нема. То изгледа парадоксално, и о томе често и не размишљамо. Наши бракови, као и друге заједнице, се распадају, а често се одржавају тако да неко силом успева да наметне своје мишљење и силом га одржава. Али то није заједница, уверавам Вас. То је лаж, то је лицемерје, то је само скривање.

Јеванђелској мисли која је почела одатле да се живот рађа као заједница љубави Бога и човека, а затим и човека и другог човека и природе је у ствари нешто што је наука на добром путу да потврди. Не говоримо о друштвеним наукама које су идеолошке пре свега, већ о егзактној науци, о физици, о биологији. Узмите нпр. Ајнштајнову физику, или код квантних физичара, код Хајнзенберга и других, они говоре о томе да ништа не може да постоји само, без релације у односу на другога, без заједнице са другим. И сам Господ нас упућује на љубав према другом човеку. Он не каже: „Ко не воли мене...“, већ: „Ко не воли ближњег, не познаје Бога, јер Бог је љубав“.

Уверио сам се у току своје свештеничке службе да је горући проблем у Цркви помањкање заједнице, помањкање свести код човека да без другога не може да постоји. Ако се то не обнови, тешко да можемо рачунати на неки успех, јер ће се сваки успех показати као нечији неуспех. А данас се у сваком сегменту живота успеси граде на тим основама – на несрећи другога. Чак се и деца у школама томе уче; више их нико не учи да се жртвују за другога, већ се уче да манипулишу другим.

Оно што би требала Црква да учини јесте да измери наш живот и наше понашање из перспективе заједништва и да на основу тога каже да ли једна цивилизација, једни друштво, напредује или не. Данас, нпр. сви користе мобилне телефоне, компјутере, телевизоре, чак и људи Цркве, свештенство. Међутим, нико се не пита да ли је то добро. Када се погледа из перспективе заједништва, све је то „продавање магле“ и уништавање заједништва. Користећи овакве видове комуникације, губимо потребу да се видимо са живим човеком. Зато је Црква Литургију ставила у центар. Она се не може заменити никаквим знањем нити ТВ преносом, јер ништа не може да замени лични однос. Све остало је, са дистанце заједништва, сурогат. Не треба заборавити да на тај начин чинимо и на штету природе израбљујући и уништавајући је, црпећи енергију којом оживљавамо апарате, само да би смо имали играчке којима се играмо, а које нам замењују живог човека.

Посебно је битно да знамо шта за нас значи тo што ми верујемо у Бога који је Света Тројица. Има ли то неке консеквенце у нашем животу? Нажалост, та тема је дуго била заборављена, још од Отаца 6–7. века, па све до 19–20. века када се јављају велики богослови, то да је Бог у кога верујемо Један живи, јединопостојећи, због тога што је заједница личности Оца и Сина и Светога Духа. Ако смо иконе Божје, ако смо створени по лику Божјем, то значи да смо и бића заједнице, да не можемо постојати сами. Зато сам и почео вечерас речима: Ко сам ја? Оно што мислим о себи или оно што други каже? Јер други чини да јесам. Може да ми се не свиди шта други кажу у смислу описа, али то је најмање важно. Битно је да други стоји као извор мога живота. Док је он – постојим и ја. То је много важније него шта неко мисли о вама, јер прво је онтологија, а друго психологија. Када неко има заједницу са вама, то вам даје живот. Нажалост, ми то сада не видимо, јер смо пала бића и још увек смо у свету смрти, док нам опет, природа даје утисак да смо независни, да нам други не треба, да нам смета.

Уџбенике које сам писао за децу, писао сам са жељом да их покренем на љубав према другима, и да се свет може разумети на други начин ако имамо заједницу љубави са неким. А тада можемо да схватимо и сву трагедију овог света. Без заједнице љубави не може се разумети ни трагедија смрти. Хришћани су донели једну нову димензију тог личног односа и на њему засновали постојање, зато што Бог у кога верујемо, а кога нам је открио Христос, постоји управо на личном односу. На томе се и развила и ова теологија, и ја вам је преносим. Друго је када посматрате свет кроз једну личност коју волите, за коју сте везани, јер тада се и живот другачије схвата, али и смрт. Смрт није обична природна промена или природни процес. Не може мати која изгуби дете да каже: ово је природни процес; као што би то могли рећи физичари: ту нема проблема, јер се материја врти у круг. Е то неће бити! То су потпуно различита искуства на којима градимо нешто.

Многима се ово моје искуство, моја жеља да покажем да је основ живота лична заједница, не свиђа. Чак и онима који су у Цркви. Многи би да свој однос са другим заснују на природи или на бесмртности душе. Неће бити да су тако св. оци говорили. Душа је бесмртна само зато што је Христос узима у своју заједницу, али у том контексту је и тело. Св. оци никад нису одвајали душу од тела. Св. Максим је изричит када каже да душа без тела не може да постоји као што не може да постоји ни тело без душе. Или како каже о. Георгије Флоровски: душа без тела је фантазија (привиђење), а тело без душе је леш. Човек је и једно и друго. Бесмртност коју нам је Христос обећао није нешто што се темељи на својој природи, већ на заједници, на љубави коју Он има према нама и тражи од нас да и ми имамо љубави према њему. А зашто тражи? Зато што без нашег пристанка нема заједнице, нема љубави без слободног пристанка. Често кажем у својим проповедима да Бог може све да учини за нас, он је свемогућ. Али једно не може. Не може да нас натера да га волимо ако нећемо. О томе виси сав закон и пророци. св. оци кажу: Христос је исцелио природу и учинио да она неће умрети својим рођењем, оваплоћењем, али воља људска се не може тако исцелити. Она тражи да ви сами то желите.

Лепо је било што смо се видели вечерас, захваљујем се свима присутнима, и као што имам обичај да кажем на крају Литургије: хвала вам што сте били! Без вас не бих могао да будем то што јесам, јер ми зависимо један од другог. Поздрављам вас и да вам Господ да свако добро.

Испуњена сала Центра за културу у Смедереву показала је велику заинтересованост и потребу да се што чешће виђамо, пре свега на литургијским сабрањима са нашим Владиком, а затим и на оваквим скуповима, са жељом и надом: Да нам брзо дође Господ!

Презвитер Иван Весић